Nova iskra

Али се сељанка не даде збунити. Она се одмаче од љуљке и иснрави у пуној својој величини, затим дубоко уздахну и наслонивши се леђима о зид, она оста прикована погледом у детињу љуљку, изнад које се црнела широка Сибинова леђа.... Очима својим, чиј поглед као да је хтео пркосити, она се и не обазре на нас, већ је и даље немо стајала, сва као скамењена, не могући доћи до речи. Онај мали бата од једном се створи покрај ње, повуче је руком за дугачки зубун и насмејана лица живахно је погледа. Она као да се лако стресе при овом додиру детињем, и ма да му је хтела нешто рећи, што се видело по целом изразу њена лица, ипак не могаше отворити уста, да из њих ма и један звук пропусти. Само се брзо наже и његову малу главу сакри на својим крупним недрима; притајено јецање и нервозно дрхтање целога тела јасно су показивали свуколику тугу и јад ове несрећне жене. А Сибин, лагано дижући главу са детиње л^уљке, и сам за тренут застаде, гледајући немо ову тужну слику пред собом. Шта ли је произилазило у томе тренутку у души овога мрачнога човека? Да ли се у његову несносном положају, у који га жена беше бацила својим бегством, могао наћи чврст ослонац, који би ипак регулисао његов положај према њој? Да ли је његова измучена душа била толико велика, да заборави сав онај срам и поругу што му их овакви односи са женом собом донеше? За кратко време, посматрајући његово болом онакажено лице, изгледало је, као да ће се са његових бледих усана отргнути она слатка и велика реч опроштаја; изгледало је, као да ће њен ноновни долазак и искреност кајања ипак бити од утицаја да заборави све оно што је било, и да са њом под старим кровом, ако не ради њега самога, а оно ради ова два црва, нов живот отпочне. Али сећање на своју жену, која по његову схватању бепге толико крива пред њим; она одвратност која му се указа из сазнања, да је ова жена, сама својом кривицом, брачне ноћи делила и са другим, њему тако мрским лицем — учинише своје. Још више намрачен и стиснутих усана, бесно и силно, одвоји је од детета и свом снагом одбаци тамо према вратима. Сви за столом ускомешаше се. Један од сељака притрча и прихвати сељанку, која беше пала покрај врата; она га тупо и немо погледа. Па се онда нонизно и молећиво окрете Сибину, и заборављајући физички бол, отпоче молити: »Опрости ми, ако знаш шта је Господ!... Помисли на то, да сам век свој с тобом провела; помисли на младост и лепоту моју коју сам ти без прекора дала.... Заборави на онај тренутак, када ме је ђаво завео и одвео на странпутицу, на којој сам, ах, имала толико ноћи без сна, и бола који ме је давио без престанка, не дајући ми мира ни ноћу ни дању.... Помисли на децу нашу, која за све то нитпта

Ђ. ЈОВАНОВИЋ:

ТУГА.

нису крива]... Оирости ми!... Бићу ти робиња, а не жена! с( ... Али умртвљено срце Сибиново не одмекну, нити се смилова. Он журно отвори врата на соби и промуклим, тешким гласом, као да је тежину сваке речи одмеравао, рече: »Иди!... И да те очи моје никад више не виде да прекорачиш прага ове куће! <с Па ипак она не хтеде отићи. Њен бол био је и сувише велики, да би могла разумети сву збиљу и тежину Сибинових речи; она се и сад још увек надала, да ће јој се он смиловати и заборавити мучну прошлост њену; та кратка срећа што је могла видети своју децу, и поред понижења са његове стране, била је толико велика, да је потпуно засењивала озбиљност положаја, и она је била потпуно уверена, даје Сибин не може одагнати од себе, сада када му се она сасвим враћа, да му се поново преда са свом страшћу своје љубави и пожртвованости. И кад она остаде тако стојећи, скрушена и бедна, са молећивим погледом и утученошћу на целом лицу, Сибин само тешко понови: »Рекао сам ти и не поричем: иди! сс ... А онда и њу обузе беснило презрене и одбачене жене, завист што су оба детета около њега, мржња према томе мрачноме човеку, који