Nova iskra

— 14 —

— И ја вас, господине, не познајем. А ето, случај је хтео да се сретнемо. Мораћу се с вама подуже разговарати. — Седите, молим вас. Много ми је за чудо... Ко сте ви? Госпођа у дрнини уста са столице, на коју беше мало час села, и држећи се за наслон, рече тужно и свечано: — Ја сам мати оне женске, која вас је волела пре шест година, која је због вас изневерила мужа и која... Ништа, о том ћемо говорити доцније. Знате ли сад ко сам?! Ја сам — мати ваше љубазнице. Госпођа ућута, уверена без сумње да је то, што је рекла, доволшо па да ми буду јасни наши узајамни одношаји. А за мене све то није било доволјНО и типично. Очекнух мало у нади да ће она рећи бар како се презива њена кћи или како јој је име. Она ћуташе, тужна и жалостивна. — Сад знате ко сам! — понови она уздишући. — И сад ћу вам рећи, шта је даље било: моја ћерка, а ваша љубазница, умрла је недавно у мом наручју, са вашим именом на хладним уснама. Смислио сам да ће најбоље бити, ако, као одговор на све ово, лупим длан о длан, скочим с дивана и, тужан и претужан, ухватим се за главу. — Умрла?! Боже мој, то је страшно. — Дакле још нисте заборавили моју дивну ћерицу? — гануто прошапута госпођа, неприметно бришући сузу крајем од мараме. — А растали сте се с њом пре више од пет година... Због вашег неверства, као што ми је признала у тренутку кад ми се исповедила. Ћутао сам, али ми је било ужасно теншо, гадно и горко. Осећао сам да сам страшна хуља. Да сам имао випте храбрости, дужност би ми била да кажем тој доброј, наивној старици: Добра душо! Роман удате жене са младим нежењом, то је теби огроман догађај у животу, који се никад не заборавља и који, по твојим појмовима, треба да траје све до гроба. А мени... ја се никако не сећам о којој удатој госпођи ти говориш: да ли је то била Асја Званцева, или Јерина Николајевна, или Вјера Михајловна Березајева, или... или...? Неодлучно се почнем мешкољити на дивану, затим бацим на госпођу продирљив поглед, а затим, оборивши главу, опрезно је замолим: — Испричајте ми штогод о својој кћери. — Шта да вам причам?... Као што знате, муж и она нису се слагали. Он њу није разумевао, није разумевао њезину душу и захтеве... У то се појависте ви, млади, занимљиви, заношљиви. Целог свог века сећала се речи које сте рекли кад сте јој први пут изјавили љубав... Сећате се? — Сећам се, — неодлучно климнух главом. — У осталом, поновите их да видим, да ли вам их је тачно рекла. — Тог вечера њезин муж не беше код куће. Дођосте ви, некако особити, »сјајни®, као што она рече. Опазисте да су јој очи уплакане и дуго наваљивасте да вам каже, зашто плаче. Она не

пристајаше... Тада је обухватисте око паса, привукосте је к себи и рекосте јој тихо: »Срећо моја! Видим, нико те овде не разуме, нико не цени твоје дивно, бисерно срце, твоју кристалну душу. Сасвим си сама самохрана. Има само један човек који те је оценио и чије је срце потпуно у твојој власти.« — Да, то је мој начин, осмехнух се замишљен. — Сад већ поступам друкчије. — Шта? — запита старица. — Ја велим: да! То беху баш оне речи које сам јој рекао. — Ето видите. Затим, чини ми се... почесте је љубити. — Јамачно, — сложих се с госпођом. — Не може бити друкчије. А шта вам је даље иричала? —■ После неколико дана шетали сте с њом но парку. Почесте је молити да сврне к вама на тренутак, на шољу чаја. Она не пристајаше, нравдајући се како то није обичај да удата жена иде к младом нежењеном човеку и како би тај њен поступак био морално издајство према њезином мужу. Ви се нађосте увређени и читаву алеју прођосте ћутке. Она запита: »Срдите ли се? (( »Да <( , рекосте ви и додадосте, како вас вређа тај њен одношај према вама, како вам је уопште врло тешко и како душевно патите. Онда она рече: »Па лепо, сврнућу к вама, дате ли ми поштену реч да ћете се пристојно владати«. Ви слегосте раменима. »Вређате ме®, рекосте јој. После пола сата била је већ код вас, а после једног сата већ беше ваша. И дигавши се опет са столице старица заггита свечаним гласом: •— Сећате ли се? — Сећам се, — потврдих. — А шта је рекла кад је одлазила од мене? — Рекла је: »Сад ћете ме, без сумње, ирестати поштовати«, а ви, притиснувши је на срце, одговористе јој: »Никад још у свом животу нисам никога тако волео као тебе. <( А сад... она је умрла, моја голубица. Стара госпођа заплака. — 0! — узвикнух са силином, у нападу великодушности. — Живот бих дао, кад бих вам је могао вратити! — Не... ништа је више оданде не може повратити, — разборито одговори старица. — А да вам није још штогод говорила о мени? — Причала ми је да сте се из почетка виђали сваког дана, затим сваког другог дана, затим на једанпут искрсну вам неки посао који је требало на време свршити, па се састајасте само једанпут недељно. А једном, кад она изненада дође к вама, затече код вас другу женску. Оборих главу и почех збуњено гладити боре на узглављу. — Сећате ли се? — запита госпођа. — Сећам се. — А кад она бризну у плач, рекосте јој: »Нико није господар од свог срца!«, и предложисте јој да останете добри пријатељи.