Nova iskra

— 15^—

— Може ли бити да сам јој то иредложио? — запитах с неповерењем. Јер то уопште не беше налик на мене. Добро сам знао да ни једна женска на свету не би на то пристала, па зато никад после љубави нисам нудио пријатељство. Просто сам говорио: »Чини ми се, ми смо охладнели једно према другом?® Свака женска има своје специјално женско самољубље. Она скоро никад неће рећи: »Како то говориш „ми (( ? Ја нисам никад бивала хладнија према теби (( , — него ће оборити главу, поћутаће два три минута и рећи ће: »Да! збогом! (( Према том биће да је стара нешто побркала. — А да ли ми покојница није што поручила на самртном часу? И по трећи пут свечано се диже старица, н по трећи пут рече свечано: — Да! Поручила ми је да вам предам њену ћерчицу. — Мени? —- узвикнух зачуђено. — А што? — Као што знате, њезин муж умро је пре четири године, а ја сам стара и често поболевам. •—• Па забога што мени.... што баш мени? Старица се тужно осмехну. — Одмах ћу вам испричати нешто — рече она — што нико не зна, тајну коју је покојница свето чувала од свију и само ју је мени поверила на самрти: прави отац њеног детета — то сте ви! — Боже мој! Не може бити? Јесте ли уверени да је то тако. — На самрти људи не лажу. Отац сте ви, и ви се морате бринути о својој кћери. Пребледех и стиснух усне. Дуго сам тако седео оборене главе, а различита осећања комешала су се у мени. — А можда се она преварила? — упитах бојажљиво. — Можда то није моје дете, всћ њеног мужа. — Господине! — рече величанствено старица. — У такој прилици женска се никад не вара. Инстинкт! Размишљао сам сневешељен. С једне сгране убрајао сам себе у поштене људе, поштовао сам сам себе, и зато сам мислио да ми ваља учинити оно што ми налагаше савест. То дете, које сам имао с љубљеном женском (разуме се, онда сам је љубио), мора ми бити драго. С друге пак стране, с погледом на мој начин живота, то неочекивано, тешко бреме сасвим ме је избацивало из обичног колосека, налажући на мене најсложеније и најзамршеније дужности у будућности. Ја — отац! Ја имам кћер!... — А како јој је име? — запитах раскрављен. — Шура, као и матери. — Лепо! — рекох одлучно. — Пристајем. Примићу је као кћер. Нека се презива Двуутробњикова као и ја. — А што Двуутробњикова? — погледа ме стара у недоумици. — Па даћу јој своје презиме. Та ја сам Двуутробњиков.!

■ШЈЈИВИЈ ' "...

Н. МАРИНОВ: СКИЦА.

— Ви сте... Двуутробњиков ?!! — А да шта? — Боже мој! — ужаснуто викну моја чудновата гошћа. — Па онда нисте ви то?! — Шта нисам ја? — Па зар ви нисте Класевич? Моја кћерка говорила је о Класевичу и дала ми је овај адрес. Неочекиван, буран вал радости обли ми срце. — Класевич! — ударих у смех. — Којешта! Па ви нисте закуцали на права врата. Класевич седи у соби бр. 11. А моја је соба бр. 10. Хајд'моте, хајд'моте, да вас одведем. Опет живахан и весео узех смућену и стужену старицу за руку и повукох је за собом. — Дабогме, дабогме! — чегртао сам. — Ја се зовем Двуутробњиков, бр. 10., а Класевич је даље. Он је у бр. 11. Он одавно станује у овој гостионици, ево овде, до мене. Да како! Класевич... Врло симпатичан човек. Одмах ћете се с њим познати... А ви место да одете у бр. 11. набасасте на бр. 10! Хе-хе!... Погрешка, мала погрешка! Да како! Ево овде је Класевич. Хеј, Класевичу!! Јесте ли код куће? Тражи вас једна дама, ствар је важна. Изволите, госпођо! Хе-хе... А ја слушам, слушам... С руског превео Р. КошутиЂ.