Nova iskra

— 72

кала јс на дувару, а ја. сам стајала сатрвена болом, гутајући сваки п.егов покрет п трудећп се, да ми РБегова слика остане вечито у наметп. Знала с.ам да никад више неће доћн. Губим га за увек, али не зато што се жепн. Не! Ја.осећам да га морам изгубитп. Зашто?.. Не знам... Стнснула сам усие и гушила се у сузама. Он ми приђе нагло, обгрли ме око врата и притисну ми силап и једннп иол.убац на усне, на побеже из иредсобља. Стајала сам као окамењена. Освесгише ме тек његови кораци, који одјекиваху све слабије и слабије. Грчи.ла сам се од бола, гризла руке и чупала косе. Не знам колико је времена трајао тај мој бол и очајање. Глас моје служавке ме трж.е пз овог луДила. Нагло се приберем, очпстнм одело п понравпм косу. 1^ем у дечју собу блесаста, туна, без осећаја. Глупа, доброћудпа девојка храипла нх. »Да пх метнем да легпу, госпо1)0? (( запита ме отежући. Клнмием главрм н ч ие погледавшн своју децу (јер то донста нпсам могла) н нзађем напол.с^ Кпша је нрестала, алп је бнло хладно. Студен : ветар п хладноћа ме иовратише стварностп. Вратнм се у собу, али од тога доба зацари се поново у мојој душп пустош и нразнина. Ја се крсћем по овој тачкп уемаљској као биће

без во.1.с Iг без духа. Чптањо мн је једина забава. Чптајућп заборав.вам на своју тугу... ...Нрошле су године од тога доба. Њега ретко виђам. Ои мн се хладно јавља и избегава ме. Мени се и пехотпце намеће мнсао: да лп меје волео ма и јсдног тренутка само нли је то можда била разонода и забава? Мене стално мучи та мпсао. Ја га још волим, али тихо, са резигнацпјом. Често га сањам, врло често, н у сну л.убпм његову плаву, бујну косу. Мој муж никад ни речи. Он у опште заборавља, да и ја имам душу, разум, срце. Ја пмам свој засебни свет од мисли п осећаја, у који он нпкад не улази. Али он је коректан, добар, поиггеи човек. Лампа је још горела на столу. Кроз отворсн прозор улазио је ваздух из моје мале бапггпце. Лакп, сиви облачићп покрнлп су до мало пре ведро нсбо. Кшпица је ромпњала тихо, сетно... Оваке вечерп ме стално сећају на опај највећп догађај у мом животу. »Господпн је дошао, изволите вечерати!« чујем глас старе Ане из суседне собе. Ја прекидам своја размишљања, узимам маску равиодушностп, затварам прозор и одлазим у триезарију. 15(^оград, 1911. В. Ј. Р.

ПРЕД ИСТИМОМ

Фијуче ветар. Беже сенке тавне. Шумори лишће смежурано, свело. Тај шум је тужан, тужан ко опело, А свечан као воштанице плавне. Сећам се дана кад сам напред хтео, Да младу снагу о недаће морим; Сећам се кад сам желео да створим Велики живот, узвишен и цео.

Ко орб небу подизб сам чело И крвљу своје натапао путе: Вечност ми беше ток сваке минуте, Ал' нове зоре чекао сам смело. Све је већ прошло, прошло тако давно Истина дошла свирепа и гола: Радости чаша поста чашом бола, А сјајно око — безизразно тавно.

Вај, сада видим: све је било варка, Лажл^ива игра без циља и краја; Бог, коме клањах, далеко од раја Играчка глупа и комична стварка. Па зашто онда да ми рука дршће? Да кукавички велим себи — „сутра!" Зашто да чекам сваког новог јутра, Живот у кврге да ме стеже чвршће?.. О, зашто воље, а ни снаге немам, Да стресем оков понижења, срама? Зашто да слабост убија ме, слама И себи нова мучеништва спремам? * Фијуче ветар. Беже сенке тавне. Шумори лишће смежурано, свело... — Тужно, широко, бескрајно опело... Загушљив мирис воштанице плавне... Драгослав ИлиФ;.