Nova iskra

— 73 —

ГДБРИЕЛ МАКС

ЉУБИТЕЉИ КЊИГА

ТУЂА УЧЕНОСТ

— ИВАН ЦАНКАР

ОЈа је матп била сељачко дете; расла је п пзрасла чпста п чедна као цвет у пољу. Кад се удавала, није знала нн читатп ни писати. И једно и друго учила је тек када смо ми, деца њена, почели дорашћпвати: бденисала је ио чптаве ноћи, само да јо ипко не види. Писала је тешком руком, а потези су јој билн необично велики. Али се и сада сећам да је њезин словеначки језнк био леп п чпст, и да нас је поправљала. у говору. А када се обикнусмо и читању п писању, пређосмо на словеначку и немачку граматику, а норед њих и на рачуницу. Мати је увек и заједно с нама учила. Изгледало ми је чудновато, када сам пз њеппх уста првп пут чуо немачки говор, п помпслио сам: »Моја мати зна све, па зашто пе би и пемачки знала?« Тако је било, докле смо свп билп у кући. Али изнепада дохватп пас као некп сплан вихор и развеја на све стране. Било је лето када сам се кући вратио. Собом сам донео читаву гомплу немачких књига. Тада мп је, мнслпм, било тринаест годпна. ТТрве ноћи

заспао сам мртав уморан, алп се нрооудих око поноћи, јер ми је у затворене трепавице ударила нека светлост. Полусањив п уплашен погледах у собу: мати је седела за столом држећн пред собом моје књиге. — Мати, алп те ствари нису... узвикпух јој, али ми реч, од неког стида, застаде у грлу. — Зашто да нису ? упита мати. Њено младо лице осу се руменилом. — То су туђе ствари, празне... што ће ти оне? рекох јој тишим гласом. Осећао сам, да је увредих; осећао сам, да је приметила моју забуну и стид. Књпгу је држала обема рукама и удубила се у њу. Чини ми се, да је то био Гетеов »Вертер«. — Гледај само... учила сам немачки... и разумем све што се говори иа улици... али отмено не разумем! — И не треба ти, мати, и не треба да то разумеш! одговорих јој сав престрашен. То и не треба да разумеш! Сада врло добро знам оно што сам у тој прплпци само осећао: да је моја мати била дете, бело и чисто, као што смо ми били оскврњени дечаци.