Nova iskra

Умах затвори књигу и остави је гшред осталих, па ми приђе. — А шта има у тим књигама? упита ме. — Туђа ученост! одговорих јој. Истину да кажем, то је тако само мој језик одговорио, а у срцу мом била је велика жалост; већ у том часу била је у њему она чежња која је сада свесна, силна и горка. »0 мајко, кад бих био, као ти, цвет у пољу; о, да нисам никада окусио познања ! <с — Причај ми, каква је та туђа ученост? рече мати. — Ни сам не знам! одговорих јој узнемирен и зловољан. Сваком изгледа друкчија, какво му је ухо и памет. Мени каже нешто лепо, а другом само трице и кучине! Мати се препаде. — Где си научио те речи? Је ли ти и њих дала туђа ученост. Седе поред узглавља, тако дајој лице дође сасвим близу до мог лица. — А знаш ли шта си синоћ заборавио ? ■— Не знам. — Гледала сам и чекала, на си ипак заспао. Ниси се Богу помолио, па се ниси чак ни прекрстио! Тгутао сам. У мојим се мислима нешто љубазно и саосећајно осмехивало: »Мати, мати, невино детешце!« Тринаестогодишњи дерани увек су, но правилу, безверници. — Ниси се ни прекрстио! Био си уморан, то је истина, али ипак не толико, да ниси могао ни руку подигнути до чела!.. Али сад знам... чим сам дотакла ту књигу... осетила сам и сад знам, откуда ти оне мудре речи и старачки смех. Туђа ученост ухватила је и твоје срце и направила те млаким и леним... Силно ми се спавало, али сам чуо све њене речи и... разумео их. Али је у мени било толико ружног претварања, да сам затворио очи и почео дубоко дисати као у тешком сну. И мати полако устаде, наже се више моје главе, па ми прекрсти чело, уста и груди. Кроз овлаш заклопљене трепавице видео сам врло добро њено лице, и сагледао да су јој очи биле влажне од суза и да су јој уснице дрхтале. — Не заборављај Бога! Никад не заборављај Бога! Прекрсти ме и други пут и тако се дубоко наже нада мном да сам по лицу осећао топли дах њезиних уста. — Буди Божји! Нисам се ни помакао ни очију отворио, али

задуго писам ни заспао. И лепе и тужие биле су моје мисли: »0 мајко! Душа је твоја без мрља, као супце па летњем небу. 0, мајко, дете деце своје, нека би Бог дао да никада не познаш туђе учености! 0, мајко, у учености нема љубави — а ти си сама љубав, јер осмех твој прави је ра ; , весео и сунчан, без мрачног познања. Остала си у топлом домаћем храму, а ми смо прерано отворили врата за туђину и за мраз! <( А када мс сан савлада и када му се подадох назрех пред собом њено бело лпце и њене детињасте, плахе очи. Не знам да ли је клечала чело моје главе или крај пећи под Распећем, или сам то само сањао...

На месец дана пре материне смрти читао сам »Крајцерову Сонату с( . Светиљка је сањиво горела, а ја сам седео поред постеље и читао, као што читам и сваку другу лепу књигу: препирао сам се са пнсцем као Јаков с анђелом. Мислио сам да мати спава- и не гледајући је, с часа на час отирао сам јој зиој с чела и лица. Али мати изненада проговори: — Причај ми што си читао. —- Немачки је... не могу ти ггричати. — А ти читај. Немачки превод »Крајцерове Сонате« био је необично слаб и незгранан; зато сам га одмах преводио на словеначки и читао како сам хтео. Изгледало ми је да сам читао само пола часа, али када сам престао, поноћ је већ била превалила. Био сам сав мрачан и замишљен, срце ми је наслућивало далеке даљине и најдубље бездани искушаних срца. Изненада уздрхта материн глас који ме свега потресе. — Није истина! Није истина! То није тако и не може тако бити! — Али то је само прича! одговорих јој зачуђен и уплашен. Можда се у истини није догодило... али се можда и лако може догодити... — Није истина! Није истина! узвикну мати. То је та туђа ученост... ухватила је и твоје срце, па ти је Бога украла! Сад је познајем, а и пре сам је познавала... Нека ти се Бог смилује! Тако ми рече мати на месец дана пред своју смрт. И сада, о, мати, као да слушам твоје речи, али сада их и разумем. И сада је још ваздаједина и силна жудња у срцу мом: да ми је да сам као ти, мајко, цветак у пол^у! Тек сада разумем твој бледи страх, о мајко, твој бледи страх пред непријатељском туђом ученошћу. Са словеначког прееео У. К.