Nova iskra

— 104 —

Муж и жена затворише се у собу и саветоваху се дуго и преплашено. Разуме се оп ппје чптав, али како да се сачувају од њега? Да се пожале? Коме? У овом сеоцету свет бп их псмбјао... —• Да отпутујемо! — мољаше Ана. — Ја се овде р1;аво осећам. Пећа нс хтеде показати да је кукавица. — Кажем тп, моја драга, да ће он све то заборавити. Та луди врло брзо све заборавл^ају. — Убиће те! Страх ме је! — понављаше Ана, грлећи га. Али, мало по мало, муж и жена се умирише, и овај чудновати сусрет дође им помало смешан. Ана се пресвуче п сиђе у салон на вечеру. Руке јој беху голе, п она изгледаше лепша него икад. Вечера прође па мпру. По каткад млади пар гледаше па опу страну, где бешс Талијанац. Овај сеђаше ћутећн, равнодушан и чисто сањпв, гнече1ш прстима своје бледо лице. — Како је то чудан човек — рече Апа полако. — А шта му је опо на уснн ? У вече гости пз гостионице шетаху друмом ка шуми. По звезданој иоћи и прсма месечини, тај прашљивп пут, којп се иначе ничпм пе истнцаше, изгледаше пежан, ваздушаст, пуи чудноватих загонетака. Као тајанствене црнотине беху попале ио њему пегасте оенке од дрвећа. Млади иар шеташе испод руке, гледајући да не оде далеко и држећи се близу других. —• Јеси ли сустао, мој драги? — запита нежпо Ана, загледајући мужу у лице, и на једаппут тихо узвикну. Големи Талпј-аиац беше их стигао, п с-кинувшп шешир, као какав добар познаник, пође упоредо с њима. Младп пар поче корачати лакше, не бн ли му тако дао прилике да одмакне, алп и он пође истим кораком. — Опростите, — рече оп тужно •—• али сињора ми се свиђа. Шта могу? Ја нисам крив... У недоумици он слеже раменима као доказ да није крив. Они прођоше у троје неколико корака. Гледајући их, гости, који шетаху, помислише: »Како лн се брзо овај ћуталичина Италијанац опријатељи с овим Руснма!« Пећа осећаше како лупа Анино срдашце и беше јако узрујап. Она му је толико стискала лакат да га је болело. — Шта желите? —■ запита он, истуривши главу тако како би могао видети Талијанца који је ишао поред Ане. — Ја знам да можда рђаво чиним, — одговори доктор, тужно мерећи очима млади пар али ја ипак велим: да се бијемо! можда ће срећа бити иа вашој страни — рече он и, иоћутавши мало, додаде: — И ако ја добро гађам. А ви? — Ја не, — одговори Пећа. Талијанац чисто нрекорно климну главом. Прођоше још неколико корачаји. Са њива допираше неко шуштање. На брдима, на неколиким местима појави се светлост.

— Јесте ли се одавпо узели? — запита дугајлија. — Три недеље.Кроз четири дана биће управо трп недеље — одговори Ана, разгледајући плашЛ ј Иво чудноватог дугоњу. — Не може бити ? — зачуђено отеже ои, и јаче навали сламни шешир на очи. Ани се учини да је сад згодап тренутак да умекша срце овог чудовншта, п узвијајућп обрвама, рече несмело: — Можда вам се само чини да ме... да вам се свиђам? Дугоња диже главу и пажљиво је погледа. И опа не скпдаше с њега радозналнх очнју. Мужу бп за чудо што га се опа ие боји и што иде с њим упоредо. Диже му се иека горчина, и ои срднто пропншта Фалцетом: — Вн ппкако нисте лудп, ви сте просто... лопов. Доктор заста п туривши руку у џеп, заппта: — Хоћете ли одмах па двобој или оутра? Оп пзвуче револвер, окрену га мало у руцп, п опет га метну у џеп. Ана повуче мужа за рукав. — Сутра, — речс Пећа суморно. III. Кад дођоше у гостионпцу, муж и жена брже боље упаковаше ствари н отпутоваше, једва стигавши па последњи воз. Опом портиру иителигентна лица п у цвикеру беше врло за чудо, што не доби напојнице. — Ђаво га знао, куд пас је одвео, уља! •гунђао је муж. Целпм путем оп пије бпо расположеп н пепрестано је грдио. Уопће то беше тешка поћ. Ана је седела, наслоњепа на наслои од диваиа, и спавала. Али Пећи се однекуд учини да она не спава, већ да јс навалице затворила очн и да нешто смишља. С придушеним клопарањем воз упадаше у тунеле, п опда се на црном тлу прозора виђаху искре које пзгледаху као огњени комадићи од усијане жице. Пећа мало задрема и виде у сну, да му прети опасност, а он бежи, не би ли се спасао. Он мало отвори буновне очи и на једаниут опази како Ана нетренице гледа у њега п ћути. Огњене жице косо промицаху иза прозора. Колосоносов рече намрштен: — Увек ми ое тако јако наслањаш на руку да ме и сад боли. Рано ујутру стигоше у неко брдско сеоце, уморни, прозебли, искрхани. Не ценкајући се узеше собу и спаваху до ручка. Кад је било време вечери, Ана се не преобуче у лепше одело и изађе у салу равнодушна, бледа. Између мужа и жене као да се нешто десило. Тог вечера Пећа први пут шеташе сам, без жене. После два дана, као неким чудом, појави се страшни Талнјанац. Враћајући се пз шетње,