Nova iskra

— 103 —

СРПСКИ ПАВИЉОН У РИМУ.

куглице од хлеба, ни с ким се није разговарао и, налакћен на сто, гњечио је лице грдним маљавим прстима. Сви су га се бојали.

Освану благо јутро, ведро као невина душа. У така јутра човека обузима жеља да учини што велико, хоће му се бесмртности, у душу му навиру мисли о вечности. Женске су онда сетне, и саме не знајући зашто, а мушки се завлаче некуд далеко, далеко, дуго седе гологлави, ћуте и задоцне на ручак. Само заљубљеии ништа не опажају. Они лутају по околици, разгледају старо гробље и говоре: — И ми ћемо једном умрети. Али не верују томе. Седећи па клупи крај малог, сеоског гробља, тако угодног и тако љунког да се чинило, е је права милина лежати у њему, Пећа и Ана опазише издалека дугајлију. — Погле, — рече Ана — како је страшан! То беше онај лекар Талијанац. У белим огромним чакширама и у огромном сламном шеширу он се полако приближаваше младом пару. Тупо и регби равнодушно гледаше он Ану, можда и не впдећи је. Већ се могла лепо распознати његова мало набрекла, лако ровашена усна. Заљубљснп (Ана је држала мужа испод руке) заћуташе,

лепог

с интересовањем посматрајући овог гајлију. Талијанац приђе сасвпм клупи, и лено, чисто сањивим гласом, рече Француски: — Свиђа ми се ваша дама. И гледаше Ану. — Шта? — запита Колосоносов, и срце му се стеже, осећајући унапред да ће бити триста чуда. — То је моја жена. Талијанац никако још ни да га погледа, лено одговори: — То је свеједно. — Овај је луд! —- рече љутито Пећа. Дугајлија баци на њега сањив поглед. ■— Веле, — прпстаде он лено. — Ако желите, можемо на двобој. Ана цикну и приби се уз мужа. Обоје се брзо дигоше и упутише се ка гостионици. Талијанац не пође за њима. Он рече тужно и полако: — Свеједно, довече ћу вас видети и убићу вас. Говорећи то, он скиде шешир, не подруглј ИВО , већ врло уљудно и као васпитан човек. Срца у младог пара куцаху заједно и тако јако, као у врабаца, кад их мачка препадне. Кад подобро одмакоше, осврнуше се. На клупи сетног гробља седео је дугајлија, иогнут, у бљештаво белим чакширама, које по моди беху доле посувраћене. Он их не гледаше. Од целе његове прилике задисаше велика, тужна меланхолија.