Nova iskra

101

ПЕСМЕ ЗЛДТМОГ СРЦА

СУМРАК И опет сутон обузе ме тавни, и свест се опи и сви живци моји, и опет идем кроз заспале равни мамљена гласом који не постоји. А телом клизи драж далеких слутња и тамна светлост што се разасула, ја пружам усне, а вечита ћутња милује нерве и опија чула. Ја пружам усне, док у мени пева прастара љубав чијим златним звуком шумлзаху воде и вечерња врела, а мрак ме грли невидљивом руком.

Далеко спава непомичност тупа, на косу моју пада сива тама, и док ми тајна светлост лице купа, срце те моје чека на уснама. О, тада моја отвара се душа и љуби сенке по сумраку белом, и тамии ехо твојих речи слуша, тада сам твоја сваким својим делом. И кб поморци кад у ноћи сами пољупце чују, док се ломи барка, и ја се дајем привиду и тами, где немо светли обмана и варка.

И ма да видим бол и беду честу с јутарњом маглом што ће да заплави, ја опет чекам, на том истом месту познато лице да се мени јави.

снови Ја пођох за сликом, а не знадох куда, обузе ми срце мир и ћутња света, љубећи ти осмех ја пођох, а свуда свечано ћуташе низ белих дрвета. Ја пођох занесен дражју, што је попи' на уснама твојим, и у мисли роју, када све се прену и све кад се стопи у једну лепоту и у једну боју. А стари сан један, у сребрном руху, блистав и потајан летну преко бара, и однесе собом дан и чежњу глуху, и последњи прамен сунчевога жара. И оде у вечност велику и белу, у звездано цвеће и у магле сиве, када топлу вечер испунише целу твоје мрачне очи од црне кадиве.

НОЋНА ТИШИНА Тад звезда једна у сребрном скоку блесну кб осмех. Затим поноћ тавна. То цело вече једна туга давна и модро небо сија ми у оку. С улице бије дах и јара врућа. На кули изби, и кб тешка свила, кб тице бола и огромних крила одоше сати више црних кућа. Кроз мирис ружа, што се тамом заче, и топли ваздух арије се гоне, по плавој сенци и с уздахом тоне рођена мисб што лута и плаче. И опет изби и троми звук звона пови се тешко по тишини крутој. У мору звезда и светлости жутој јави се месец иза Пантеона. Вожидар Пури^.