Nova iskra

- 102 -

КАКВЕ СУ ЖЕНСКЕ

НАПИСАЛА КН. К. Т.

олосоносови су иутовали после свадбе. Обоје беху мали, пуначки, Ш бледуњави, чистуњави. Кад их је човек гледао, чинило му се да их је некако не:<годно притиснула она ' дивска преса културе, којој је снага све јача после сваког новог открића. У осталом, њихово путовање текло је сасвим на миру. Одавно већ беху превалили Аустрију, Тирол, Немачку, Швајцарску, и сад ето смераху у Енгадин, на границу северне Италије. Оне четири ките цвећа, што их је добила млада женица при растајању на станици, одавно већ беху увеле, и већ одавно сви рођаци, познаници и пријатељи беху примили од њих доиисне карте са сталактитском пећином Св. Беатуса (у Тиролу), са узаним снловитим слапом п с речима: »Срећшт смо- и сећамо вас се. Овде је земаљски рај п није скупо. Поздрав Ивану Матвјеичу и Јели. Петар Колосоносов и Ана (< . Ана се пролепшала, па и ако је била ниска, бледа и мршава, веома се свпђала. Али она није опажала људе око себе. Њезина душа беше прикована за Пећу Колосоносова оковима, којих се она испочетка мало стидела, а који јој сад постадоше слатки. Као жељени оаптом стајаше он између ње н целог спољашњег света, и кроз ту лаку сумаглицу, налик на божитње прпвиђење на месечини, промицаху пред њом слике славних уметника, гробнице царева, звоници саборних цркава, јеловници и рачуни пз гостионица. У Аустријп Ана се стидела п долазпла би у забуну, кад би их днректор хотела упнтао: — Шелите ли једну собу са две постеље? Она се чинила да ништа не чује и ие разуме, али кад дођоше у Тирол, она се већ сама објашњавала с директором, ценкајући се и говорећи му да је соба врло скупа. Пећа не онажаше разлику између земаља кроз које пролажаху: у једној требаше плаћати у крунама, у другој у Францима; у једној вароши

показиваху стару цркву, у другој статуе. Али и у једној и у другој земљи непрестано га тишташе лакат десне руке, јер су непрестано ишли испод руке, па чак би тако и заспали. И после много година, Петар Колосоносов, у кругу својс деце, сећао се по каткад свог свадбеног путовања, и увек би јасно видео гробницу ког цара, узани слап, ио какву цркву, и осећао како га боли зглоб десиог лакта... У Енгадин стигоше пред вече. Пут је вијугао и пео се на три километра, уносећи се у брегове и прелетајући преко провалија. — Ох, погледај! — говорила би Ана, заносно разгледајућп околпиу, па тек на једанпут, стидећи се свог заноеа п осећајући да је скривила мужу што га је заборавила и што више гледа природу него њега, наслонила би му се јаче на лакат, шапћући му брзо: — Ја те волим. Чујеш ? Ја те волим. А ти? — Ти си једини смисао мог живота — одговараше јој искрено Пећа. — И не само мог, већ уопће васколиког живота. Чудо ми је, Ано, како то нико не разуме. Млад, елегантан портир у цвпкеру срете их на станици. — Имате ли собу са две постеље? — озбиљним пословним тоном запита Ана. — А вечерати нећемо. Уморни смо. Та ми смо уморни, је ли? — рече она мужу, узевши га испод руке. После по сата звонце у гостионици дуго је звало госте на вечеру. Силазећи се да вечерају, гости су пред вратима собе бр. 19 видели дирљиву слику: на прагу, у средини, мирно стајаху ирашњаве, тешке мушке ципеле, а поред њих мале, трошне, тако исто прашњаве, плитке женске цииелице. 0 клину, на вратима с десне стране, висело је мушко одело, а о клину с леве стране — женско. Пролазећи поред врата, доктор, један леп, млад, необично висок Талијанац, мизантроп с мало ровашеном усном, баци на њих хладан, равнодушан поглед. За вечером он је ваљао мале