Nova iskra

— 219 —

— И још како! Био је и у Шпанији! Да, да !.. И како талентован. Црта... Своју женицу, Машу, нацртао једном кад је био код нас... Читава два месеца држао је у позицији и малао. Није, да кажете, баш сасвим налик, јер лице човеково и није тако лако ухватити. После тога, прави и полке и кадреле — све првог квалитета! Ја се, знате, баш не разумем потпуно у томе, али поштујем сваког способног човека. Ја им увек дајем прво место. Не гледајте Ви нгго сам ја овакав, тако рећи у роду бика.... IIп.'1 к ја у глави имам мисли, те волим и да размишљам, на пример, како се и на чему држи земл>а. Из даљих објашњења Николаја Јегоровића изашло је, да је он далеко од предрасуда о киповима, и много штошта друго. Видео сам, да је и' он мало више повукао. Разумео сам такође и то, којим је оружјем извршио Кремчатов на ту тврђаву. После ксчерг седео сам с Олгом. Причала ми, како Марија Николајевћ^ сва дрхти од узбуђења. Вјетвицки напустио своје беседе, па поЧео усрдно јести и још усрдније пити. Пред крај вечере био је потпуно пијан, али се ипак подиже, узеде чашу и поче из далека навијати, како је у данашње време срамота жеиити се. — Треба га извести! тихо рекох једном од својИх суседа.

Четири одрасла помоћника извршише мој савет са необичним разумевањем ствари. Изгледа, да смо од свега друштва били трезни само ја и Олга. После вечере одемо. Кремчатов нам је ужасно Дуго стезао руке и захвал>ивао нам. Марија Николајевна била је толико узбуђена, да је почела и плакати. Тешили су је, те ми одосмо и не поздравивши се с њом. — Чудан пар! рече Олга на улици. — Запгго? Кремчатов је добио са својом дебељушом не само једну хиљаду, — а то ће рећи, моћи ће поправити своје стање и ствари. А када ствари добро иду, људи увек могу бити срећни, само ако нису глупи. — Мислиш ? — Ја мислим, када ми не бисмо имали двеста већ само двадесет рубаља месечно, — наша би срећа била десет пута скромнија. — Каква је то математика? Ха, ха, ха! — Математика се у опште врло мало цени. Када би људи били у стању да одржавају строго математичку пропорцију између својих жеља и својих моћи —- на земљи не би било суза. Треба у рачун узимати сваку кап крви, па чак и сваку кап зноја. То не рекох ради лепе речи. Јер је математика у мом животу доиста играла веома важну улогу. (Настакиће се)

ТО БЕХУ СМОВИ УМОРМОГН ТЕЛМ...

Глува поноћ звездане летње ноћи. Без шума крену се липино лишће и само Заигра по њој просута месечева светлост. Но одмах затим и меко шуштање поче, И гле, све се већ стопи у једно моћно фиу Па се све стиша... Кроз отворен прозор навали свежи ваздух, И мирисом расцветане липе витеза засу. Упро је поглед горе, и по тамном, кадифастом небу Пред њим клизи цела његова прошлост дуга. Доба, пун живот када уснама жедним је пио, Жестином лудом мрзео, љубио и љубљен био, Чини му се давно је било. Ал' тада лепа жена, што спаваше крај њега млада, (Коју је он себи погледом једним стеко,) Подиже своју главу и спусти на груди њему По њима густу расипљућ' косу своју. А усне њене рујне у сну се на њега смеше.

Но, ко никад досад — он је не пољуби, Већ остаде миран гледећи је хладно. У њему свом беше свечана тишина нека; И он тад помисли: „Од сад више ничег не желим сем мира, Тих ко светац какав живећу усамљен, Шетаћу по шуми, усамљеним пољима, Уживаћу мислећи о свем што је било". Без шума се крену липино лишће и само Заигра по њој просута месечева светлост. И у том витез заспа. Ујутру кад га љубећи будила жена, И својом златном, низ плећа расутом косом трептала сва у сунцу, Витез се из сна трже. С осмехом сети се свега што је ноћас било: „Ха, ха, то беху снови уморног тела!" И затим Полете жени у загрл^ај дуг и врео. А све око њих је певало моћно фиу. Велибор Јони+;.