Nova iskra

— 220 —

ЛИСТИЋИ

ЉУБАВ

ИЗ РУСКЕ ЛИРИКЕ (А. Тетмајер)

Чинило ми се да видим све сате, који су ми остали да ироживим, како, као јато галебова, прелећу пред мојим очима, иа заходу сунца једног жарког дана. Некад бела крила свију часова мога живота беху испрљана крвљу, мојом сопственом крвљу; само један, последњи, час мога живота имађаше крила чиста и бела. И ја помислих: бар ће ми смрт бити дивна и мирна... У тај се пар појави она, она жена, коју ја волим; и видећи да су сви часови, који су ми остали да проживим, покривени крвљу, а само последњи чист и бео — рече: — Хоћу да и овај буде онакав као и други. Нисам је упитао зашто. Али она запита: — Одакле да узмем крви ? Ја јој показах на своје срце и пружајући нож, рекох: — Удри! Када је она подигла руку да удари, мислио сам само о једном: да ли ћу умети задржати узвик, да је не бих уплашио; а када је ударила не изустих бол, мада је био велики. Крв, која је шинула из мога срца, пегама је покрила бела и чиста крила последњег часа мога живота и ја помислих: чак ће и смрт моја бити жалосна и тужна. Али не запитах зашто је та жена учинила тако. Она је тако хтела — а ја је волим.

4*

СРЕЂА

Нећемо звати срећу, нећемо циљати на њу, нећемо се борити за њу; као деца, која сањају Рождественске ноћи, да ће им Христос доћи носећи собом дарове, те га чекају немирно, у нестрпељивом страху — и ми ћемо је чекати. Ако мора доћи —- доћи ће... Срећа је као сунце, о коме мангга цвеће, што живи само један дан, које му не може поћп у наручја, које га чека. Ако је ведар дан, оно ће доћи, а ако су облацн прекрили небо, она узалуд чека... Свануће, али сунца неће видети, а у вече умирући рећи ће: залуду смо му отворили наше чашице — оно није дошло. — Мирно ћемо чекати срећу, оно је за срце исто што и сунце за цвеће, које живи само један дан... ако мора доћи — доћи ће. Нећемо говорити о срећи, за којом жудимо страсно, нећемо говорити о њој, — она је плашљива као птичица.

4°

СЕЋАЊЕ

Нећемо говорити о срећи за којом жудимо сграсно, нећемо говорити о њој... Она је као мала птичица, лако се може уплашити. Чекаћемо је тихо, нећемо говорити о њој, чак нећемо ни мислити на њу. У куту напгег срца, у дубини његовој, страсно ћемо жудети за њом, скривајући ту страсну жељу и од наше сопствене мисли. Срећа ће се, зато што је као искра међу облацима, показати само за тренутак, засветлуцати и опет се брзо скрити.

Потамнеле су очи самртника, који је осетио блискост смрти и почео да гледа у назад на своју прошлост, хотећи да још једном види свој живот. Пред његовим су очима пролазиле разне Фигуре у дугим редовима, а сваки је ред носио собом сећање патње или задовољства. Али како је било много више успомена на патње, то је самртник помислио да није вредно жудети за оним, и да не жели да гледа она лица. Али на мах засијаше у гомили два ока пуна суза — он их је познао и, гурајући од себе све остало, почео је гледати само у њих. То су биле очи старчића просјака, коме је он, једне студене ноћи дао огртач, скинувши га са својих рамена. И жао га је било што последњи пут види те очи, а што, после смрти, неће бити могућно сећати се њих. 4 3 СЕНКА Свуда прати човека сенка и не оставља га никад — ни дању, ни ноћу. Он је често гледа и не види је, као што по некад не видиш дрвеће, што расте пред кућом, у којој већ одавно живиш, или као што не видиш пролазнике на улици, када те обузме нека друга мисао.