Nova iskra

— 278 —

јанида. Остали се растурили по разним пословима и дужностнма, долазили нам ређе, и не мислећи више на »самоусавршавање«. Био сам једном покушао да опет скупим друштво, позивајући их на »паметне разговоре«, али нам дођоше само Мишурин и Вјетвицки, а поред њих, разуме се, није дошло ни до каквих паметнијих разговора. Вјетвицки је излагао велика достојанства своје нове проФесије, а Мишурин је само јео и пио. Једном речи, са изласком из школе завршио се теоријски део живота и почео практички. 0 каквом »самоусавршавању® нико више није осећао никакве потребе. То је било у октобру. Наступише прве хладноће, те грађани С., навикнути на јужњачку топлоту, почеше са ложењем пећи. Мој кабинет загревао се камином, и Олга је нарочито волела месташце поред њега; у вече би ту узимала место и весело гледала у сјајни пламен. Ја сам већ две недеље сваког вечера посећивао свога заштитника, упознавајући се са пословима. То ми није доносило никакве зараде, јер нисам хтео да будем неискусан, којега би могао збунити ма какав глупи прокурор. Сматрао сам, да је у почетку потребно до ситница проучити ток адвокатских послова. Било је око десет часова када сам дошао кући. У мом кабинету горела је на столу лампа. Олга је седела недалеко од загрејаног камина и шила некакво парченце материје. На столу поред ње биле су још читаве гомиле таквих парчади. Када је пољубих, она ме погледа некаквим свечаним погледом. — Какве су то крпе ? упитах је. — То нису крпе. То су пеленице! мирним и обичним тоном одговори она. — Пеленице ? Мени, дабоме, није више требало објашњавати. Најтоплије загрлим своју жену и пољубим је са онолико искрености колико сам је ретко кад осетио. — Одавно? упитам. — Већ је крај четвртог месеца. — И ти ми то ниси до сада казала? Она се насмеја. — У тим се стварима често греши. Данас знам поуздано. Више нема сумње. Устаде и припи се уза ме. — Само пажљиво! рече ми осмехнувши се. Не стежи ме тако. Да не повредиш нашег сина! И поче ми описивати степен своје среће. Мислила је да је болесна и да неће бити никад мајка. Али од када је то постало Факт — осећа читаву масу нових сила. Да, то је њу и излечило. Бременост је полако долазила. Лако гушење и безначајна главобоља — то је све од чега пати, али ја ни о томе нисам ништа знао већ пуна четири месеца. Па ипак — нисам се заносио илузијама. Знао сам да слични случајеви осећања снаге за време бремености код слабих субјеката доносе страшну изнуреност после порођаја, а често се

завршују и самом катастроФом. Бојао сам се, да Олга неће преживети порођај, и при тој помисли срце ми се од жалости стезало. Успео сам да се силно вежем за, ту жену; а сад када у њој већ удара срце мог детета — постала ми је непојамно драга. Марија Николајевна, сазнавши о стању Олгину, паде у неко дивље расположење. Бнла је од оног света који ништа не може да уради без компаније. Али је бнла поражена Олгиним стојицизмом. — И Ви се не бојите? Доиста се не бојите?... А ја премирем од страха. Та то је ужасно, ужасно, ужасно!... Олга је живела у раду, много је ишла и сама шила све што је било потребно нашем очекиваном детету. Духом је била бадра. С времена на време чак је и певала, чега пређе није никад било. Имала је танак и доста пријатан гласић. Није ваљда потребно напомињати, да сам заједно с њом морао подносити сву тежину бремености, колико год ми је то било могућно. Суделовао сам најпреданије у припремању каде, у којој се Олга купала сваког дана, шетао сам с њоме сваког дана колико је то било потребно бременој жени, суделовао у одређивању Фасона разних делова повојнице, па покадшто чак, када би Олгу заболеле руке, окретао и точак на ручној шиваљки. Мишурин, који ме је често налазио у том послу, смејао се и говорио, да му је збиља лако погодити ко ће од нас двоје добити принову — Олга или ја. Моје помагање доиста је било мало чудновато, али је то Олга захтевала; она је тако разумевала брачни живот: удружени и заједничким силама. Наше шетње јануара месеца привлачиле су пажњу свега света. У то доба, када је Марија Николајевна вршила здравствене шетње по свом великом стану, стидећи се да изиђе на улицу, Олга је излазила са пуно поноса. Двадесетог Фебруара, у три часа изјутра, јурио сам Фијакером по бабицу. Олга се замучила, али се старала да не јечи и ходала је по соби. Када дођосмо и уђосмо у стан, она је била бледа, али се јуначила, не хотећи да легне у постељу. Видело се да је много патила. Рекох јој, да ћу поћи по лекара, али ми она забрани да то чиним. Осећао сам у то доба, како се између мене и ње заснива железна, нераскидна веза. Већ сам схватио, да ће ми, после мука што их је пренатила, губитак те жене бити грозан и страшан ударац. Откуцало је било шест часова када је, после последњег очајничког материнског јаука, дошла на свет моја кћи. Видео сам јој црнкасту минијатурну главицу и посунуло лишце, те ми се учинило да ће личити на своју матер. Порођај се срећно свршио. Марија Николајевна није могла посетити Олгу, јер се баш у то доба и она спремала за иорођај. Само што се она почела врло рано при-