Nova iskra

— 279 —

премати. Кремчатов ми дотрча одмах сутрадан по рођењу моје кћери — узбуђен и потресен. Питао ме за савет, које докторе да позове ? Ја му препоручим нашу бабицу којаје била веома искусна. — Таман посла! Зар да поверим живот своје жене и детета бабици? А у толико још мање, јер сада имам средстава да се о свему побринем... И побринуо се о свему. Довео је био бабицу и два доктора који, узгред буди речено, нису имали никаква посла, јер се Марија Николајевна породила необично лако, за непуна три часа. Али се Кремчатов ипак хвалио и поносио што му је син угледао света поред два доктора. Не знам како је то Ана Гавриловна могла дознати о догађају у мојој кући. Јавила се у пуној гали, како приличи њезину стању и положају. Карета Масловитога, са упрегом од два касачка вранца, са ливрејисаним лакејем на боку, стајала је пред уласком у нашу кућу. Ана Гавриловна скиде своју скупоцену бунду и уђе у наш стан, обучена у црно свилено одело, украшено масом чипака. Донела нам диван дечји нокривач од козје длаке, специјално поручен на Кавказу за моју кћер, и масиван златан крст, молећи да се све то прими од »старамајке«. Сматрао сам да немам права одбити је. Седела је поред Олге једно пола часа, али сам јој прочитао с лица, да не жели отићи док ми нешто не каже. Дао сам јој прилике да то и учини, предложивши јој да детаљно разгледамо наш стан. Били смо у гостинској соби када ми рече: — Они су у Швајцарској... Ти знаш... Она ће ускоро добити бебу. Ево њено носледње писмо... Узмем иисмо и снажно га стегнем. У приликама када ми је жена, измучена тешким порођајем, лежала у постелзи, а поред ње, у малој постељи, спавала моја кћи, коју сам већ волео, тај разговор и то писмо били су потпуно неоправдани. Али у души мојој врло су се лако саживљавала та два интереса — према овоме што је овде и према оном што је тамо. Достигнувши најближи циљ, оставио сам живот да иде својим током. Био сам задовољан својим личним животом и живео сам њим. Знао сам да Нађењка још није успела исцрпсти сав интерес свог новог положаја. Није имало смисла ни журити другог ни журити себе. Шивот ће сам удесити све што је упућено вештом руком. Моји нерви били су увек мирни. Али ме то писмо у један мах нагони да се мислима нренесем у све што је било. Десет месеца — приличан је период, за који није излишно положити рачун. Из тога треба да сазнам шта је све било од моје творевине. Ана Гавриловна оде. Олга је требала да спава, те се ја склоним у кабинет и забавим се око писма. Није било дугачко. Две странице обичне величине поштанске хартије. Види се да Надежда Алексјејевна није налазила Бог зна каквог задовољства у поверењу према својој матери.

Писмо је било посвећено оПисивању песничког предела, где је био »наш замак <( . Али на крају његову, у »пост - скриитуму« било је додато: »Кроз три месеца бићу мати«. А ни речи о томе, да ли је због тога срећна и да ли је задовољна својим стањем. Али, мора бити, ипак је била срећна, јер је о свему томе ћутала; каже се: говор почиње кад несрећа дође. А о мени ни једне речи. Зар ме још ни досада није разумела? Али ће ипак разумети, било раније било доцније... Вратим се Олги. Била је у грозници. — Видиш — рече ми — кажу ми да сам болесна. А то је клевета! Не само што сам лепо родила, него како лепо дојим нашу ћерчицу!.. XVII Олга се дигла из постеље, али је била још веома слаба. Доктор јој препоручио да узме дојиљу, али се она нашла увређена па то одлучно одбила. — Своју кћер ником не поверавам! А и зашто? Ја имам толику масу млека! И доиста, у ње није био недостак млека; али сам ипак опажао да је дојење умара. Често је имала главобољу и осећала потребу да спава. Дете је било сасвим мирно, а уз то је изгледало и сито и задовољно својим положајем. Моја кћи, поред мог непосредног задовољства љубави према њој и родитељског осећања, стварала ми и неко сасвим нарочито уживање. Чим је дошла на свет, ослабеше нежне везе што ме спајаху са женом, те осетих неку слободу. Могао сам мирно и сам седети у своме кабинету, докле је Олга дете купала, повијала, хранила и свакојако се занимала њиме. Из куће сам излазио сам, одлазио познаницима, чак једно двапут био и у замку Масловитога, где ме је Ана Гавриловна частила четрдесетогодишњом мадером. Олга је тако била заузета својим материнством, да није ни опажала како сам се ја распојасио. Читав месец дана најпажљивије смо проучавали календар, тражећи по њему име за своју кћер. Олга је налазила, дајој ни једно не одговара. Девојчица је као обећавала да ће бити гарава, са великим црним очима. Напослетку одлучимо да јој дамо име Клеопатра. У то нам дође и Ана Гавриловна, па изјави да жели бити кума. Оставио сам Олги да се одреди према овој понуди. Ваљда због тога што нисмо имали ближих познаника — Олга је примила. Марију Николајевну, жену Кремчатова, сматрала је као доста лакомислену за тако што. А када се појави питање о куму, Олга се сети свога брата, Ивана Михаиловића. Пријавићемо њега, а приликом обреда нека га ма ко замени. Нисам ништа имао противу тога, и ако је мени тај њен брат био као биће из какве бајке. Због неких нарочитих прилика, он није те јесени долазио у град или, ко зна, можда није само сестри долазио.