Nova iskra

— 293 —

ПРИЧР\ 0 ндмд

РАЂАЊЕ СУНЦА Још беше мрачно. Кроз тишине дуге промичу сенке и одјеци ходе, ишчезле давно месечеве пруге сјаје по тамном лишћу на дну воде. Далеко сутон беличасти снежи и једва исток назире се плави, уснама модрим дах и ветар свежи црвене булке буђаху по трави. Тад кренусмо се. У срцима свима певаше зора и надање смело, пођосмо с песмом и са пољупцима за све што с нама отпочеће дело. И остависмо ружа пуне снове крај мирних вода тога златног јутра, спокојство дасмо за подвиге нове, за громко данас и велико сутра. И остависмо, као и све друго, суморне куће и топла огњишта, и добра лица што плакаху дуго, чије нам сузе не рекоше ништа.

И борбом што "ће вођем да нам буде кренусмо силни као орли лбтом у други живот и међ друге људе, по трагу среће за жељеним светом. А никад нико не запита куда, и никад нико не запита зашто, ни да л' ће бити успеха од труда, ил' само дело варл^иво и ташто. Јер деца беде бесмо жедни славе, јер деца мрака бесмо жељни дана, јер земл.у нашу тешке тмине даве, јер родисмо се из бола и рана. И зато кад се зацрвени поље, ми поврвесмо у те нове дане, и за наш напор и гвоздене воље не беше нигде уставе ни бране. А кад се ватром окупаше стране и блесну сунце са крвавим ликом, живот и снагу и борбе незнане ми поздрависмо летењем и криком.

У СЕНЦИ УСПОМЕНА И ПРЕДОСЕЋАЊА Ал' после када наша мушка лица испржи ватра и подневна жега, за нама паше јата грабљивица, постасмо брзо тада сити свега. И кад другари у снази и слави један за другим попадаше редом, и кад нас вече, клизећи по трави, остави саме у сумраку бледом, очи се наше зажелеше плача, и лепих ружа и детињских снова, тад пружив главе крај суморна драча, далеки наши, видесмо вас снова. И кад, кб тице жуте што се плаше, одоше зраци сунца умирућа, видесмо лепо добре душе ваше у сивом диму изнад наших кућа. Разумех тада и суморан поста' због старе приче чију познах силу, разумех тада да ми срце оста у нашој соби на мајчином крилу. Још бледе руке грљаху ме свеле, кад ноћ ме покри љубичасто сана, потрчах теби са две сузе вреле и пољупци ми паше са усана.

Ал' све то брзо кб у магли прође, умре у зраку што је тренут блисто, и опет мисб спаситељка дође за сутра кад ће поновит' се исто. И многи од нас, у борби и ходу кроз равни сунца и спржене куте, пашће јуначки за лет и слободу и посејаће шанчеве и путе. И док редови попадаће жалом, фаланге других пристижу и јуре, а море борбе шибаће нас валом и разнеће нас ветрови и буре. А кад се хајка у клонулој моћи стиша и стаде очајничка звека, видех у магли оне што ће доћи и поколења у срећи далека. Велико јутро. Са далеких гора силази тихо љубичаста тама, галије стоје по пучини мора, за нама они иду обалама. И њина срца страх испуни тавно, кад се журећи, пуни црне страве, сетише нас што отишли смо давно и за њих пали у данима славе.