Nove borbe : roman iz Istre

98 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

какву немилу мисао, — но да, ако и јест штогод проћиће. > Сада пак наврну и он разговор на госпођу Тонку: — Банула ти ми, брате, сва свијетла и пламена, помислих, сад ће на заплесати преда мном. Вели: попе Фране, ви и не знате која срећа! „Свети“ људи поручили ми, да је завјет брисан. Откупиле су га

моје муке... — А ко сути „свети“ људи — Ма они велики, божји угодници, што уче нашу Олгу2 — Хм! а ко вам то рече2 — Та она, Олга, наша

Олга... Вратила се... у мене је била... Хм! Чим ми је напоменула твоје име, одмах сам био на чисту; — Гле тојеона измислила, јест зацијело. И, ево, нисам се преварио. Познам ја тебе. Па рекох: Нећу да овој невољници кварим весеља, али она ће ме друга чути. Изгрдићу је, велим, као...

— А ви мене грдите до миле воље, само нека је њој лакше. Куда ли се, јадница све пробијала тражећи помоћи и утјехе! Била је у капуцина, обишла је толико врачара, пошла је.чак и тамо пријеко...

Дјевојка стаде као ужаснута.

— Камог — запита жупник скупљајући обрве.

— У Перој, попу старовјерцу...

= Не спомињи, не спомињи... улети поп Фране и израз негодовања намрачи му лице.

Тако је бивало свакога пута, кад би му дошло, да својом здравом памети измјери, како је од вруће вјере па до пустог сујевјерја корак врло мален и ситан...

— Нека! — јави си након шутње, — само да њезина срећа не пане на душе наше...

— Неће пасти! Та ви сте сами, велечасни, рекли

госпи Тонки: — Бог је добар! — Еле, све на мене!... — Мало застаде па додаде погледајући је испод ока: — Колика окапања, а да

је онај „галијот“ пошао, камо га је мати слала... Него знам је већ, како то иде. „На лијевој страни крај срца...“ — и старац стави руку на срце. Крај тога му се липе тако изкривило а очи тако избечиле, - да је дјевојка гледајући га праснула опет у гласан кикот, од кога се сва тресла, | -