Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ-БОРБЕ 99

—_ А да кажем све, што ми овај мој мали прст шапуће 2...

— А што тог

— Погледај ми добро у очи, — тако! Ето, видиш ја не бих рекао два пута...

— Шта не бисте рекли два путаг...

— Не бих рекао два пута... да она „тешка ра-

ница“ ... Виђи, како се запалила ! — Али, велечасни! — у један се мах уозбиљи дјевојка. — Шта ви то мени!

— Пусти! Нека је; као да нисам рекао ништа. Па и било је онако од шале, да... што је до њега, рећићу ти: Кога душа не зове, нека на себе не удара часне мантије. Олтар божји није никакво стратиште. Ко ће на њему да служи, нека то чини ведра и ве-

села срца.

- Међутим је Олги и опет засјало лице свим својим прирођеним дражима, и она се мало затим срдачно и мило опрости од свога старога пријатеља, попа Франа. На повратку се сврати у госпође Тонке. Старица је дочека сва раздрагана, и прије него ли јој понуди да сједне, исприча јој сав разговор с попом Франом.

— Блажени човјек, велим ти, светац.. — одушевљавала се капетаница и одмах надовезала некако тврдо:

— А казала сам и ономе другоме...

— Коме2 — трже се дјевојка као да погађа.

— Па капелану !

— Нисте смјели... — оте се дјевојци.

— А зашто нег2

— Па, било би боље... ви га знате, какав је он, могао би...

— Што би могао! Ништа не“ може он. Шта је он према оним великим у граду: Мален црвић. И баш зато, што тај црвић гризе, ја сам њему и надробила све, све до посљедњег слова, нека зна... Да си га виђела, како се ужгао! Виђећу ја, вели, који су ти божји људи, причекајте!.. Па ударио на мене: што не видим, да још јаче гријешим душу,

[у ДО