Nove borbe : roman iz Istre

100 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

те сам повјеровала у нетчто, што није и што не може битиг А ја њему: Питајте попа Франа, па Бете вид-“ јети, да то јест и да може бити... Да си га сада виђела! — А тако2 — накриви се и сав поцрни у лицу. Дакле и онг Добро! Добро! виђећете већ... запријети се он као увијек ружно и оде. ја сам само махнула за њим руком и рекла: — Пјевај, злоћо, пјевај, неће твоја трумбеса до небеса!

Олга се одједном нашла у великој забуни. И некаква је тјескоба подиђе сву. Загребе ли капелан, како је натукнуо, дубље у ствар, нема сумње: да ће се као мјехурић од сапуна у ваздуху расплинути у ништа све, што је она с муком сплела. Отићиће у неповрат мир госпе Тонке и његов и њезин...

У такову расположењу затече је Петар.

— Све су јој казали: готово је, — помисли младић и стаде пред њу као оптужени, који чека на · своју пресуду. Но како ли се изненади, кад мало за тим, оставши сам с дјевојком, не чу од ње друго но беспомоћне жалбе и јадиковке због онога, што јој је малоприје госпођа Тонка надробила.

— Страх ме је, да је све пропало. Капелан...

Он јој не пусти, да докрајчи своју мисао. Страх, што га од јуче држаше као у клијештима, сада се, пошто се увјерио да она ништа не зна, прометну у неисказану радост, и он, разумјевши о чему се ради, поче да је мири размећући се на дуго и широко о сугестији, њеној снази и утицајима на душу човјека.

— А је ли то гријехе — Упита она с лаким треперењем у гласу. -

— Ништа није гријех, што срцу враћа мир, љубав и наду... — рече он и погледа је. погледом, пуним драге и чезнутљиве среће.

Она порумени, њежно поникну оком, ваљда да сакрије онај лаки осмјех, што јој га је сада нека блажена, унутрашња радост силом тјерала на дрхтаве усне. Пуно се је такова блаженства накупило те вечери у њеној души. | ___Кад се мало затим врати кући, не огласи се као по обичају у гостињској, већ равно уљезе у своју