Nove borbe : roman iz Istre

102 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

=. ==

— А и боље је, да вас има више. Биће од већега дојма на старога и на Вијеће.

— Овакве ствари не упаљују лако, ако нема мало онога, што забљешћује.

— Па наравно. Како би ишло да нема мало „параде“. Без тога ни у рај — знам ја. Тино 1! топдо цп 1Теао...) говорио је ваш покојни отац, а · Зорзи је знао што говори... — напомену Филинић с осмјехом и значајно га погледа.

Балдо се мало збуни, али се у час снађе.

— Да, а на сједници гледајте, да вас не претеку Хитац нека се испали одмах и у згоду... А нека пане и које лијепо слово: онако нешто мило и дирљиво, што мора да гане и занесе, То дјелује. Али о томе —- тихој — надода сниженим гласом, — иначе би Когод могао помислити, да је то све уприличено, и ствар би зацијело пропала, а Содићу би остало поље отворено и слободно. ·

= Нека, нека, знаћемо ми то веб удесити, — увјеравао Филинић лукаво жмиркајући оним својим гусарским очима.

На рочиште стиже он први. Нахерио главу и све се нешто осмјехује.

— Тино 1 топдо шп «еако —.... понавља он шетајући горе доље под големим, гранатим стаблом. Осјећаше некакво задовољство у томе, што је ето и он уплетен у ту „смијешну историју“.

За њим стиже капетан Марас, људина поодмакле добе, али добро очуван, једренаст, црвен у лицу и по врату. Поглед му је мушки, нешто тврдали му он читавој појави даје вид човјека одлучнаи виђена. Посљедњи дође Белинић. Кошчато, загасито, на иронију накривљено лице одаје ћуд загрижљиву и назлобну, која му провирује и из малене, живе, нешто стиснуте, намутно жуте зенице.

— Јесмо ли свиг — упита прилазећи.

ЕН, ријечи лице му се јаче стеже.

= "Сви! -

1) „Читав је свијет позориште.“