Nove borbe : roman iz Istre

104 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

„= Тихо, људи — опомену Филинић — ево нас пред кућом.

Дујам их дочека у гостињској, и са страхом погледа на њих. Након обичних поздрава прихвати Белинић:

— Ми смо ти дошли у депутацији, да ти донесемо поруке свих паметних људи нашег мјеста...

— И цијеле опћине, — употпуни Филинић.

— Чељад смо од мора, па не гледамо на „реторику“ а опет међу старим пријатељима, какви смо ми, и не треба пуно ријечи. У кратко: Ловран хоће, — или-моли, како већ мислиш да је боље, да му

будеш и даље глава, — ти и нико други... Ето, ја сам рекб... — А ми то потврђујемо, — дода Филинић и

пуним се лицем окрену-к Марасу, као да га позивље нека и он одобри. |

; — Дашто да потврђујемо — ускликну Марас и сав се заљуља као да је на броду.

Дујам је шутио. Преносио је поглед од Филинића на Мараса, па га спусти на Белинића, коме се је у тај мах лице, можда и мимо његову вољу, било још већма уоштрило на иронију. А та је иронија бола, уједала, задирала до у кости, и Дујму је доходило, да тога човјека пограби за врат и да га гурне напоље. Нико од оне тројице није могао ни да послути шта се догађало у старчевој души, зато их је његова шутња и она строгост у лицу мало зачудила.

Једини се Белинић убрзо снађе.

— Ми знамо, вели, да те није ни објест ни шала натјерала на онај корак, али ето, виши интереси мјеста, опћине. ,.

— И народа — надода Филинић важно.

— Да и народа, — понови Белинић. — Сад просуди и сам...

Опет шутња. Дујам био би најрадије рекао: Примам.. само да му је што прије оне људе скинути себи с очију. Али како је већ знао, откуда оно све потиче, узбуди се у њему некакав гњев против све те чељади, која хоће да око његова имена заиг-_