Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 105

_ рају своје прљаве и недоличне игре. Већ му је синулаи мисао да се једним махом свега отресе, да ту пред, њиме изиђе са свим на свјетло, а они нека онда на. њ и каменом, ако хоће.

Од те му помисли у главу јурну крв, обневидје, свијест и воља у њему потамњеше, и он не могаде да уздржи ријеч, која му се у оној тренутној сљепоћи измаче необично груба и опора:

_—_ Ко вас шаљег У чије име доходитег Зашто не одговаратег Хоћете ли, да вам ја кажем, хоћете лиг |

Био је ванредно блијед, очи му гориле, руке се грчиле, а брада нагло отскакала. .

— Хоћете лиг — груну им у лице.

Већ му се уста од узбуђености трзала и слагала у тешку од:удну ријеч, али у то осјети, као да му је у мозак ударило нешто мразно, и тешка му ријеч застаде у грлу. Некако укочено, мало не преплашено, гледаху она тројица у њега питајући се, што ли га је то одједном спопало.

Први се јави Филинић.

— Биће, да смо ти нешто скривили, кад се толико узрујаваш. Можеш рећи, па ако се даде поправити... | Криза је међутим јењавала и Дујам се покуњи.

— Простите, пријатељи... мени је већ од-некоколико времена... овај, некако ми је чудно и тешко...

Глас му потамни и он се јаче смути.

— Болестан си... Примјетио сам ја то на теби већ ономалне, доље крај гробља. Старачке невољице, ето — разбрбља се Филинић.

—_ А што ће бити с нашом порукомг — упита у неке Белинић. — Примаш ли

Дујам се опет намршти. Дуго се устезао и бранио, да на лице удари образину и да загази у улогу неискрености, претварања и — лажи. Против тога се у њему још увијек нешто опирало и бунило, али како је на посљетку требало, да нешто каже, он узе да се извињава. С једне стране, вели, године, па клонулост, нове борбе, а с друге жеља за миром и спо-

~