Nove borbe : roman iz Istre

114 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

—рДанас ћеш опет имати један лијеп дан... Само се држи!.. пришапну му успут.

У старцу се узмутила жуч, најволио би да плане, али језик му и усне као одрвениле и он не изусти ни цигле.

Небо се осуло бијелим крпицама облака, између којих је сунце провиривало с досадом. Из старинских, неокречених, вјечитим хладом засјењених кућних зидина избијала влага. На уличним завојцима насртао вјетар јаче и пробадао старцу кости. Згури се и пожури. Пред опћинским домом одвоји се од њега Балдо и оде, да потражи Јадра и Срићка.

Тешко, управо колебајући се, пређе Дујам преко опћинског прага, праве планине. На улазу у дворану дочекаше га Филинић, Марас, Белинић, и поздравише га бучно и заносно, што је свима пало у очи.

Дујму дрхтаху усне од унутрашњег узбуђења, али се напрезао да их држи на осмјех. Оздрављао је и захваљивао, али то је све чинио некако бојажљиво, сметено, готово неспретно.

С једне и друге стране начелничког стола, уз оба зида поређане су столице, на које су посједали вијећници. У потпуном су броју. Сав простор око улаза запремила „галерија“, већим дијелом млади људи, Петрове присталице. Дујам прелети оком низ она два реда столица. Први што му паде у око био је човјек временит али јак у расту и мишицама, што се непрестано и некако бојовно окретао час једноме час другоме. Содић!.. задрхта Дујам и обори очи. Осјећао је, да су сви погледи упрти у њ. Од неприлике није знао што би и већ узе оком да тражи - мјесто, гдје Бе сјести, кад ли се право у то заори двораном Белинићев глас:

— На своје старо мјесто!

__Узе га испод руке и поведе столу.

— На старо мјесто! — озва се Филинић.

— Живио наш стари начелник! запљеска Марас.

— Живио! — заори „галерија“.

Одазваше се још два три осамљена гласа, па наједном наста мук. Вијећници се погледаше у чуду,