Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 115

дворану подиђе дрхат неке напетости, што је полако прелазила у шапат и тихо брујање.

— Бога ти, државни удар! — прошапта вијећник Бариша Содићу у ухо.

— Виђећемо!.. одговори овај звјерајући очима по дворани.

— И ја велим!.. осови се Бариша, чељаде јако и кошчато, и остаде у пози кокота, што се већ костријеши. Међутим Дујам, иза недугог отимања, сједе на начелничку столицу заклањајући очи, као да се стиди погледати у оне људе пред собом. Њему је онај мук, па онај шапат пао на душу попут тешке громаде олова.

А забринут је и Белинић. Проницава му памет разабра да не ваља чекати, док се разбије и расплине оно тренутно изненађење и чуђење. Уз то му око паде на Содића, што се таман у тај мах дигао на ноге и испријечио се приправан на јуриш. То подјари у Белинића бијес, те и он, не чекајући да се објави почетак сједнице, скочи, пружи испред себе руку, заокружи оком по дворани, па ће одлучно и одрешито: .

— Господо!..

Но у исти час одјекну громка, силовита Содићева ријеч:

— је ли ово вијеће или синагога, да свак трабуња, што му у губицу налетиг

Гласови забрујаше јаче, но у оном се муклом мрмору није могло разабрати, ко је на чијој страни.

— Држимо се реда! — груну и опет Содић. а

— Да, реда! закријешта Бариша, стално у пози бојовна кокота.

Белинић узаврије:

— Има згода, — прихвати он — стискајући зубе, кад сеи закони обилазе а некмоли којекакве форме...

— Ја то не допуштам... — лупи Содић ногом о тле.

— Воља те! — загрми Белинић као изван себе, Ја ћу говорити, па да и пукнеш! -

87