Nove borbe : roman iz Istre

116 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Содић затули нешто, а Бариша и још тројица до њега помогоше му.

— Еј господо, није ту сајам, поштујте мјесто... — заредаше опомене.

— Ја сам почео и хоћу да докрајчим, ма и небо пало, — узвика се Белинић, па настави уз протесте Содића и његових људи: |

— Кад се прије неколико дана наш господин начелник одрекао части, ми смо остали тако изнвнађени, да у онај први мах нисмо умјели ни да се снађемо. Али кад смо касније узели да размишљамо и просуђујемо, колики би то био губитак за нашу опћину...

Стаклен смијех на страни Содићевој, али Белинић се не даде смести, већ настави јаче и оштрије:

— ми смо одлучили умолити нашега часнога начелника, да одустане од своје накане и да сем опет прими своје части. Господо, питам вас ја сада: треба ли нама гледати на форме, кад се ради о човјеку, какав је наш мили, опће штовани и љубљени начелник 2 )

— Живио Дујам! — запљеска Филинић.

— Живио! Живио! одазва се Марас и још двојица тројица вијећника.

— Живио! попратише млади са „галерије“.

— Реко сам, државни удар! — Бариша ће.

А Содић, као да је једва чекао на онај поклик, успламти као ватра и сав црвен у лицу загракта према „галерији“:

— Је ли ово Вијеће или..

А Бариша за њим:

— И ја питам...

— И ми, и ми... — зареда неколико гласова.

Содића то још већма охрабри и он загрми:

— Опћина није театар, није мјесто за комедије.

— Ко чини комедијег — плану Белинић.

= Ви — завришта Бариша.

— Да, ви — ви... заинтачило с више страна.

— Ви и ваш начелник — завика Содић и коракну напријед — Шта хоће садаг Одрекао се, — па го-