Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ И

тово! То што се покајао, нас се нимало не тиче; ми нисмо овдје, да се играмо демисија и контрадемисија. |

— Тако је! Тако је! — заграјали Содићеви људи.

Дујам гледаше испред себе тупо, као и да не види и не чује ништа. Белинићу и Филинићу причиви се за час, као да је све изгубљено. Ту њихову часовиту малодушност спремала се да искористи противна странка, нарочито Бариша, који узе као помаман да виче:

— Ми смо овамо дошли да бирамо новога начелника — е, па бирајмо га.

— Бирајмо! понови неколико гласова.

— Зар Содићаг — испријечи се Белинић, у кога се опет вратио бојовни дух.

— Па баш њега, живио Содић!—заурла Бариша.

— Доље!

— Живио !

— Доље! — заграјаше младићи.

Диже се силна вика и ломљава, која се замало стиша, јер управо у то настаде код улаза неко чудно комешање, „галерија“ се у тијесном простору с трудом размакла, да да мјеста ситном, згуреном, готово преломљеном старцу, што се тешко опирао о штап и још теже пребирао својим дрхтавим, сухоњавим ногама.

— Стриц Срићко! — дизали се гласови изненађења. Појава чуднога старца прену и самога Дујма из његове дрвене обамрлости: некако забезекнуто, чисто забленуто загледа се ону то неочекивано, малаксало, и полумртво привиђење.

Стари Срићко међутим ступи напријед; једна му се рука бори с оно батине, о коју се с муком наслања, а у другој му сухој и жутој капа, старога, већ давно заборављеног кроја. Стаде на сред дворане. И безубна уста и цијело оно његово готово сасвим исушено лице проширило му се у добростив смијешак. Понестало му даха, па старац оста неколико минута шутећи. А мало се и збунио што му се особито