Nove borbe : roman iz Istre

118 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

видјело на погледу, који као да око себе нешто тражи. Кад и то мину, он се још дубље погури и проусти на поздрав; |

— Бог вам дао срећу добру !

= И вама, стари пријатељу! — дахну Дујам једва чујно.

— А што вас овамо носиг — упита Содић сухо.

— Стара љубав, шиор,—насмија се Срићко обзирући се око себе да види, гдје би сио.

Један од заступника горана диже се, те подметну старцу своју столицу.

— Хвала ти, синко, — рече стари стриц и сједе онако насред дворане.

И сада, онако сједећи, упирао се Срићко једном руком о штап, док је другом на кољенима гужвао своју старинску, сукнену капу.

— Стара ме љубав носи, — прихвати он након недуге станке и с оним истим смијешком. — Ове моје ноге зацијело не... А како и не би! Ја и наш покојни бискуп Јуре, Бог му дао души добро! дошли смо на овај божији свијет истога љета, истога дана... У вас је, браћо, памет хитрија и бистрија, па сада рачунајте сами.

— Али, мој Срићко, сада је у нас сједница, прекину га Содић намрачен од нестрпљења.

— Е, па зато сам ја и дошао—отповрну Срићко и не окренувши се. — Знам да оно, што ја овђе дробим, није по закону, и ја већ видим, како бих летио одовуд, да нисам овакав какав јесам. Него са старости треба као и с маленом дјецом... Ако вам је пак колико тешко, те вас буним, а ви потрпите и реците себи: — Пустимо старину, нека се „ишћакула“... прва му није, а последња би могла да буде.

Стриц се Срићко код посљедњих ријечи насмија нешто и накашља, а потом му глава као од уморности клону на прса. Кад је опет придиже, безубна су му уста била склопљена, а с доброћудног, набораног лица нестало оног оширока осмјеха. Нешто мрачно и туробно прели се његовим угаслим очима, и