Nove borbe : roman iz Istre

= НОВЕ БОРБЕ 119.

он преузе гласом, који је још увијек звучио као и прије благо и добродушно:

— Кад се оно, браћо, било свиђело Богу, да нашега непријатеља понизи, а нама да врати нашу старину, ову нашу рођену опћину, моје је срце запјевало, како оно некад св. Шимуну: „Сад отпусти с миром слугу својега, Господине, по ријечи својој, јер виђеше очи моје — спасење твоје!“ И ја сам се завукао у моју горску забит. Хтјели сте ме имати у Вијећу и другдје, али ја сам рекао: не! Говорили сте ми, да сам то пред непријатељем завриједио, али сам се бранио и говорио вам: — Ви сте, браћо, сви млађи од мене. Нека је то за вас, а мене пустите, да у задње своје дане гледам срећу нашега пука и част ове опћине наше... И рекб сам вам: Пустите старога Срићка, нека код огњишта почива и млађима прича, како је оно некад било, кад су нам пљували у лице, грдили нас, отимали нам наше добро, вукли нас по гњилим тамницама, тукли нас и убијали... Ама јесам ли ја вама говорио тако 2

Док је старац ово говорио, чинило се, као да је двораном прострујао некакав топао дах потресајући срца.

Содић се једини јави: Е

— Све је то било тако, и то ми већ све знамо...

___- Нека се старац не прекида, — јави се Белинић, који није могао прегорити (Содићевих малопрашњих упадица. |

И Срићко настави лагано и тешко:

— А ја сам гледао, како се наши дижу и јачају, и било ми је лијепо, јер је наше мучно дјело било, хвала Богу, благословено. И годило ми, кад бих онако у себи рекао: — Видиш, Срићко, има ту нешто и твоје дике... Еле, ви ћете ми се смијати, али ми људи од земље, кад бацимо сјеме, па ако проклија, "гледамо радо, како то расте и цвати. — Него ето окренуло друго вријеме и већ се много што шта промијевило. Браћо, браћо!... По нашим се пустим горама проносе сами тужни гласови. Чује се, да овуда свака глава хоће да плете нешто друго, и да кад неко