Nove borbe : roman iz Istre

120 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

завози десно, други хоће за инат лијево... Из свега се види, да се неслога рађа... А то ме преплашило, али сам се тјешио, да над нама јоште бдије добра душа нашега главара. Он ће већ знати, помишљао сам у себи, да растјера зло, које нам виси за вратом...

У дворани било све тихо, тек би Содић од часа до часа промрмљао коју, али би га други одмах ушуткали.

Старац одахну мало, па настави гласом муклим:

— Кад ·ето, једног од ових дана стиже до нас глас, да нас и он, наш добри отац, пушта, јер да му је, веле, дотужило. На ту жалосну поруку мене је нешто за срце ујело и ја сам рекао: — Аох, Срићко, у што теби твоја стара и крвава мука!... Него, вељу, можда му та још није задња. Да пођем доље у град, па да га лијепо умолим, да остане. — А ти пођи, рекох у себи, он је добар, наш главар — можда ће послухнути старога Срићка.

(С напором се диже на ноге, па закључи гласом дубоким и дрхтавим:

— Ево... браћо!... скупих ове мрвице задње снаге моје и дођох к вама... Ево, шиор Дујам, вашега старога Срићка, који вас као оца моли и заклиње: — Добри главару! Останите... и чувајте ово · ваше и наше тешко дјело... очувајте нам га, да нам га туђинац не разбије и не растепе!...

Капа му и батина испадоше из дрхтавих руку, а из ока котрљала му се дебела суза. Овог пута није требала ничија ријеч, да баци искру у барут: гануће, пробуђено старчевим ријечима, тражило је одушка, 'па је само по себи провалило у живо и искрено одушевљење. У трен се је ока нашло пред начелниковим столом до двадесет руку и све су тражиле његову десницу, да му је стисну чврсто, срдачно и топло.

И повици се орили:

— Живио начелник! Живио Дујам!

Сад је ушла у ватру и „галерија“, запљескала и бучним поклицима славила Дујма, Вијеће и старога Срићка, који се сада сред оне вреве опет широко и блажено смијешио.