Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 121

Међутим се Содић узграјао :

— Комедијаши!... То сте ви сплели, да заслијепите ћораве, али не мене... Наћиће се, ко ће вам разбити рогове и учинити крај томе вашему недостојном пиру, причекајте! А сада ко је мој, ван из овог тора! Доље обзири! Нећемо више притајена мумљања; нека отворено тресне стријела!... Хоћете војску 2 — Имаћете је!

Сав црвен и запухан од бијеса и машући рукама као помамљен изиђе псујући на двор.

— Рекб сам ја: државни удар! — викну Бариша и шмигну за њим.

Све се је то изгубило у оном бучном одушевљењу, што је у непрекидну струјању прелазило из једног срца у друго, напунило дворану и раздрагало све живо у њој. Филинић помисли: — Ово је час! и пришапну нешто Белинићу. Овај одобри главом у знак, да је разумио, те Филинић приступи к Дујму, прими га испод руке и позва, да изиђе с њиме часком напоље. | -

"Дујму бијаше као да се обезумио. У ушима му тутњеле Содићеве пријетње, од којих можда он једини није пречуо ниједне. А давило га и то одушевљење, које му је у можђанима шкрипало као шкргут најкрвавије поруге. Заглушен, омамљен, не знајући ни сам право шта ради и говори, он се сасвим предао Филинићу, нека га.води, куда хоће. Тако је и вани, на ходнику, с неразумијевањем буљиоу њ и укочено, дрвено слушао, што му шапће.

— Знаш... — рече му Филинић у ухо, — како сам ти оно рекб доље на мору: Лудо чини ко туђу кућу диже, а своју раскопава. А ти си радио управо тако. У прво доба — —- ајде, некако се то далом тумачити, јер, како се оно вели, без жртве нема жетве. Али данас, данас то није више од потребе. Времена су се измијенила. Сада је наш свијет мали газда, па нека, враже, плаћа. Него што! Само што на такве ствари наши људи радо не мисле. Они ће те славити, пљескаће ти и клицати колико хоћеш, али да ни ти не можеш живјети од саме ријечи 6о-