Nove borbe : roman iz Istre

122 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

жје, на то нико и не мисли. Нема друге: треба да их боцнеш, хоћеш ли да им што измузеш. А гдје ћеш згоднијег часа! Свијет угријан до ушију, дао би · и себе сама, а камоли не би теби потписао оно неколико стотина фијорина плате. Зато сам те, човјече, извукао и пустио Белинићу нека с Вијећем уреди, Гле! Чујеш ли, како пљешћуг То ће рећи, да пристају... Па наравно, зашто не би присталиг Ето, и · врата нам отварају... Готово је!.. Уђимо Хајде. Мичи се.

Дујам још увијек буљаше у њ с оним тупим изражајем неразумијевања на лицу. Можда му је од свега онога Филинићева говора и сијевнуло штогод у души, но то бијаше као и одсјев жишка, што се у мраку за час појави, да одмах затим умине.

Каошто се без отпора дао извести из дворане, тако је сада покорно, готово несвјесно улазио у њу. Нови пљесак поздрави га на улазу и опет се према њему пружале руке, да му честитају. А ступио преда њ и стари Срићко:

= Шиор, на мене је Бог навалио тешку покору, ову голу старост моју, али — хвала му буди! Још ми није ускратио сунца... Мене је, шиор, то сунце данас подмладило, а срце ми све некако игра, као у онај наш давни дан, кад смо оно објавали нашем свијету, да смо сада и ми своји. Свијетле ли славе, милени Боже! Пола сам шуме сасјекао и наложио такав огањ, да му је врх, како су оно новине рекле, лизао облаке... А тако хоћу да буде и вечерас. Наше брдо ће дати знак... Е

Док се иза тих ријечи око Дујма орило клицање, дотле се у њему ломило срце. Пред собом није видио никога осим оног клонулог старца, у коме је можда посљедњи пут запламтила давна, света ватра. Гледао га је, тога свога старога суборца и пријатеља поштењака — и груд му није више могла да издржи... (Обје руке положи на старчева рамена и изусти као да се душа од њега дијели:

— Срићко!...

Сагну се нада њ и проплака тужно и горко.