Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 198

Многе је тај призор дирнуо, па су своме ганућу дали одушка новим и заносним поклицима, Било је близу подне и свијет се у дворани почео да разилази. Изиђоше и ови: Дујам и Срићко. У ходнику чекали их Балдо и Јадре.

— Жив био, стриче Срићко! Лијепо је било, заиста... — кликну Балдо и потрепта га по рамену.

— Јеси ли чуог — окрену се старац Јадру. Да је било на твоју, ја бих сада чучао у Коњском, и Бог би знао, како би се оно свршило.

— Е, али када ми је шиор Балдо разложио, како је управо потребно да дођете.,. залети се Јадре неспретно и махом се прекину као ошинут Балдовим мрким погледом.

Али Дујму је већ било синуло пред очима. Руке му пале као одсјечене, жилама му пројури мраз, срце се стисло, стисли се зуби и он се опрости готово без ријечи и удаљи се хладан, дрвен, покуњен. Тужно изненађен гледаше за њим стари Срићко с оним својим широким, добростивим и покорним осмјехом на угаслим, безубним устима...

ХТХ,

Небо је мрко: тек за час провирила би с њега по која звијезда, да као блеђан, нујан осмјех суморне ноћи угасне наскоро негдје у дубинама. Али планина више Ловрана царује још над мирним, успаваним водама морским одразујући у њиховим лијеним таласићима црвени пламен својих кријесова, што јој се у дугачком округу попут диадема савише око гордога чела и тјемена. Већ о „Здравој Марији“ засјало Коњско, а засјала и друга околна брда. Но како је расла ноћ, тако је падао и пламен: слабио, савијао се,и гаснуо. По која искра, по који нагли и брзо угасли одсјев — и више ништа. Мало потраја и планина потамње сва. Запах паљевине, што би га од часа до часа доносила горска струја тек је потсјећао да је малоприје негдје буктао огањ.

Далеким се брдима одазивало и мјесто, али све некако неодлучно и као преко воље. Освијетлила се