Nove borbe : roman iz Istre

194 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

по која кућа и по гдјекоји прозор, али сви се ти ријетки пламичци некако бојажљиво обзиру око себе и као да се питају:

— Ама је ли то славаг је ли то расвјета2

То се питао и свијет, што се те вечери разлио улицама. Дигао се и Содић с Баришом и дружбом те се отискоше мјестом да броје свијеће.

— Тридесет лојених угарака-— и то да је расвјета! — Фунерал! Фунерал!... кикотао се Содић тарући злурадо руке.

— Ама управо фунерал — повлади Бариша, склопи руке, па забугари као поп на погребу: „Помилуј ме Боже!,

А било је и других шала на рачун те тужне расвјете.

— Сваке вечери каква нова слава, и проблем наше мјесне расвјете биће ријешен.

— Само нека то буде нешто свечаније. Овако још увијек требаш Диогенов фењер, да ти помогне пронаћи свијеће по прозорима.

Филинић да побјесни. Случајно натрапа на Белинића, па га сав узрујан повуче за капут и узе да ломата рукама:

— Какви фиаско!... Они луди Срићко!... У лијепу ли нас је кашу увалио. Цијели се град смије.

Белинић се испријечи, подигну обје песнице, па ће придушено:

— Говорио сам ја, да би те комедије морало бити доста. И рекб сам: — Утукли смо ону губу, успјели смо, што нам више треба2 Боље мировати, рекох, него тјерати овакве луде параде јер, рекох, досјети ли се свијет, оде све по врагу. Да, али ти и они Балдо скочили сте на мене као на пса и залајали: — Штог Мировати» Којешта! Гризи ђавла, докле само можеш, а нипошто мировати! И још сте рекли, да ће то бити наш барометар, да ћемо тако виђети, колико нас има. Колико свијећа, говорили сте, толико глава — за нас. То да је као сунце... Но да —-а сада бројите...