Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 125

Филинић дигну главу и погледа у тамне прозоре околних. кућа. ·

— Ипак је гадан тај наш свијет, Тамо у дворани чинило се растопиће га од превелике љубави... док послије двије три уре нема ни сламице, да му је у славу запали. Нема више народа!

Белинић се насмија.

— А да шта је оно у дворани било но слама! А слама кб слама. Потпалиш — букне, пухнеш, оде пламен и пепео. А знаш ли ти, да ме је у ово послије подне можда десетак њих питало, ко је данас био у Вијећу смјешнији: они старкеља с оно продике, или ми што смо га онако побожно слушалиг Па то је и наравно: не живимо ми више у вријеме Јелачића бана! |

Након станке примјети Филинић, као да себи говори:

— Ипак сам држао, да је пријатељ Дујам, како бих реко, нешто популарнији.

— Пријатељ Дујам има што и заслужује. Он је од оних људи, који не знаду право погодити час, -кад треба да: кажу: с Богом народе! Ти људи мисле да су вјечни, несврзиви и ненадокнадиви, па ако њих нема да ће одма отићи к врагу брод и барка.

— Ипак си се данас и ти натезао за њ.

— јесам, али то нека захвали Содићу...

Ноћ. је била тиха, па је у њој јасно озвањао смијех, граја и галама свијета, што се тискао улицама.

— Нећу да ме виде, — трже се Белинић. — Добра ноћ!

Пошао и Филинић.

— Заман, нема више народа!... загунђа кроз зубе и закрену у улицу, гдје му је била кућа.

— Све стријеле!... заропће он видећи да му је кућа тамна, а оставио ју је сву лијепо расвијетљену, на сваком прозору по двије свијеће.

— Ту су капеланови прсти! Но сад ћу ја мало да видим ко је овдје господар ја или онај жутокљунац!.

"Међутим он није имао када да то види, јер је госпа Улија, чим јој је ступио пред очи, сасула на