Nove borbe : roman iz Istre

176 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

лануло. — Невелика рана на глави, три четири дана починка, па ће опет бити добро.

Олги је долазило, да кликне од радости, али се уједаред сва смути, поникну застиђена и запаљена у лицу и руком притисну срце, што се у један час тако силно одало. Дујам погађаше откуда та забуна; једва примјетан осмјех, у ово посљедње доба тако риједак, налети му на усахле усне и он се полако повуче у своју собу.

Завали се на диван, покри дланима лице и занесе се у мисли. Било му је, као да се тек сада пробудио из оног мртвила, у које бијаше упао ономадне. Авети пустог раздора заиграле му пред мрачним погледом; у ушима му застења јецај, као глас мукла звона, што позивље на дјело грубога самоуништавања.

= Већ је и крв протекла, од домаће руке, наша народна крв... Расуло је ту, на дохвату !

Клонули му дух није могао да поднесе ту немилу визију. У њему овлада једна једина мисао: ријешити се свега!.

—" Извући се из тога метежа, склонити се у кут, закопати се некамо, не гледати, не слушати ништа и — чекати смрт!...

Па ипак, да је у њега снаге, он би најволио пограбити све те људе за косе и стрести им мозак, да виде, куда све то води, у коју пропаст, у који бездан! Али силе у њега нема, нема ни срчаности, а чини му се, да је никада и не бијаше, па му сада некако чудно доходи, што је њега у оно прво доба довукло и догурало у прве, бојне редове.

— Ваше је вријеме прошло. Прошло у неповрат — одјекиваху му у глави оне Петрове ријечи. Па и јест прошло. И ево, наступило друго, гдје му се треба уклонити свему: и људима и животу. Без муке неће ићи; имаће да прегази нешто, у што не може ни у духу да погледа, а да га у срцу не стегне. Продаја гробља — једини је излаз, другога не види. Излаз кукаван и низак; да се кроза њ провуче на поље, требаће да се савије добро, а можда и на земљу да полегне.