Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ

и исте осјећаје. Није лиг Онда сте ви то тумачили, као да се наша срца невиђено разговарају. Него о томе пошље. Сада двије о капи.

Она се мало одмакну од њега и одсјев далеке, вечерње зажарености обли јој младо, свјеже лице.

— Већ сам вам често пута писала, — прихвати она, — колику ми љубав исказују моје дружице у школи. То ми је спрва било мало зачудно, тим више, што у самостану има и мржње, има зависти, свађе и инада као и на другим мјестима — можда и нешто више. А ви опет знате, да и ја нисам никакав анђео да бих завриједила онолико пажње и њежности. И доиста та велика „љубав“ и није ишла мени... она је била намијењена неком другоме.

— Другомег — изусти старац мислићи на друго.

— Да — вама...

— Мени 2

— Ма да, управо вама. Ви знате да се у самостанима много моли, али не увијек. И не учи се увијек... ·- тако да остане неколико времена и за разговор, за разна распредања, па и за политику. И за ову нашу истарску... Да вам је само чути, шта ја њима све сипљем! А оне слушају! Но највећма их занима, кад им станем причати о неком старом господину... (ту се дјевојка некуд значајно осмјехну) о неком мени врло милом, старом господину, који је већ из своје прве младости радио на том..

— Олга!..

— .. . да нашега убогога човјека придигне из мучнога сиромаштва и да му даде једну домовину... То сам им ја рекла, а причала сам им и све ваше муке, ваше патње и трпљења у тој тврдој борби... А ни сама не знам колико сам пута морала да им приповједим ону тужну згоду, — кад су вас оно Вениерови људи на улици напали, кошуљу на вама издерали и свега вас искрварили. Биле смо онда малене ја и Марија, али мени је и сада пред очима, како смо оно, видећи на вама крв, претрнуле од страха и цикнувши савиле се око вас... А ви — настави прислонивши му главу на прси — а ви, онако крвави,