Nove borbe : roman iz Istre

и тај | =“ РА ни зр =

· ВА : ВИКТОР ЦАР ЕМИН

спустили сте се ту насред собе на столицу, обујмили сте нас и к себи стискали, док вам је из рана на глави и руци крв полако капала.. А у кући никога да помогне...

— А ви, — упаде нагло Дујам, — ви моје двије мале, моје двије једине цурице, ситне и слабашне, прихватиле сте воде и испрале ми ране и крв... И днјепо сте ми омотале главу и руке... Још је хтио да: настави заносећи се том својом малом успоменом, али га она прекиде:

— Да, то ја њома најрадије приповједам.

Сад се и она прекиде. Једна по једна помаљаху јој се у памети добре и драге дружице; она их види, како се са сузом у очима редом од ње опраштају.

У њему заплакала душа.

Вани је све засјало у сутонском гримизу. Одсјев те румени обасја и злато на капи, што је дјевојка држаше у руци:

— И ето, — јави се она након мале као туробне шутње,:— њихове су руке ово извезле. Сваки трак злата малена је успомена оних добрих душа.

Глас јој зазвуча тихо и болно, као да је у њему

замирала на час пробуђена носталгична чежња за

нечим, што је минуло као лијеп сан. Потом су дуге, сузне трепавице затрептале нагло, а прекрасне, велике очи засјаше и опет својим живим, немирним сјајем.

— А сад да видимо! — — климну и лаганим покретом руку навуче оцу капу на главу.

— Па да није права дивота ! — запљеска с неким чудним сјајем у погледу.

— Ти ћеш им лијепо захвалити — проговори Дујам и пољуби кћер.

— Оне ће једном саме овамо доћи, како су и обећале, а ви ћете онда да им сами захвалите.

Сложи књиге у ковчег, снизи глас и прихвати благо, с мало унутрашње зебње, као да већ стоји пред неким немилим открићем.

— А сада, ајде, реците ви мени: зашто сте ме звали 2

· Он се трзну у обрвама.