Nove borbe : roman iz Istre

86 ВИКТОР ЦАР ЕМИН |

Скупивши хаљине Олга је мало оборене главе. хитала мрачним и тијесним улицама. Још јој срцем треперио немир, што јој оста од разговора с оцем. Придружило се овом и још нешто друго: није била сама са собом на чисту, шта ће да каже госпођи Тонки. Отраг два мјесеца учинила је овај исти пут, негдје у ово исто вечерње доба. Велики су школски празници били на измаку и она, као по обичају, пође, да се прије одласка од Меденићевих опрости. Нарочито од старе госпође, која јој је још од дјетињства била као нека друга мати, и то боља мати... Случајно је оне вечери затече код куће саму. Тонка је прими као увијек лијепо и усрдно. У невеликој али врло пријатној одаји посади је до себе на диван, узе јој мекану топлу руку у своју и обасипајући је пољупцима непрестано је говорила:

— Добро дијете! Мкја добра душице !

А то су јој говориле и очи, добре, материнске очи, с којих није готово никада силазило оно нешто преплашено и тужно... још немирније и тужније гледаху те очи у онај час, и дјевојка помисли, да има нешто, те се иза њих крије. Као да је погодила дјевојчину мисао, удари старица у своју стару тугу и јадање: Е

— Да ти је знати, дијете моје, колике ти ноћи овако проводим: све у некакву страху и зебњи. И све уздишем: како ће се то свршити, како ће се то свршити! | Е

Уздахну и сада па, сложивши обје руке на крилу, прихвати:

— Највише страха натјерао ми је у кости капелан. Гдјегод ме види, у цркви или на улици, жестоко се зграњује на мене: Бог је, вели, чуо ваш завјет, а ви што чекате, што радитег — Што чекам2 Што радим А колико сам већ пута. молила и за-

клињала: — Петре, сине, не губи душе материне, смилуј се!.. И клечала сам пред њим, а он увијек у оно једно: — Не могу, мамо, а не бих могао ни

да ме на смрт воде. И тако ће моје обећање остати