Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 87

до вијека неиспуњено. Тешко ти га души "мојој и његовој ! |

Заплака, а онда привину дјевојку себи на груди и узе да јој шапатом говори: :

— Олгице, драго дијете, ти полазиш сада у свету кућу, међу свете људе... Потражи коју добру, божју душу, да ти каже, да ли би се онај завјет могао како поправити, искупити. Пуно сам већу то име молила, а платила сам и неколико миса — не буди Богу под нос! — а платила бих још, само да ми је знати, да ли ће бити проштено, мени и њему. |

Олга обећа и заиста, чим уљезе у самостан, прва јој брига бијаше да се у дувна и у неких виђених свећеника о томе пропита. Њихов одговор бијаше управо поразан. Шта више, неки од њих прекинуше је необично оштро и окосито:

— Доста! Гријех је и зборити о томе. Завјет је дуг: тешко ономе ко га не плати.

Више него ли саме ријечи поразила је Олгу тврдоћа тона, којим су биле изречене. Никакве самилости. никаква учешћа, као да сеси не ради о човјеку. О томе размишљаше она често у тишини хладних самостанских ноћи. У својој простодушности умоваше овако: Бог је неизмјерно добар и милостив и то што се капетан Јуре вратио с мора жив и здрав, има госпођа Тонка у првом реду да захвали тој неизмјерној доброти, а не оном своме обећању. Бог који је већ унапријед могао знати, да оно обећање неће бити испуњено, не би био ни велик ни неизрециво добар, кад би пустио, да госпођа Тонка поради тога изгуби душу.

А онда је нападе питање:

— Не би ли добро и Богу угодније било, да се оној сиротици врати мир душе и срцаг Али каког Да јој све прикаже онако како то суди и схваћа она, Олга Узалудан труд. Дјевојка је већ унапријед погаБала, да ту не би користила никаква, ма ни најувјерљивија ријеч. Требало би, да јој на прилику каже, како је оног обећања рјешава већ и то, што је за њ већ досада толико поднијела. Тако или какогод