Nove borbe : roman iz Istre

друкчије... Ту јој дођоше на памет ријечи саме господарице Тонке: „Ти полазиш сада у свету кућу, међу свете људе...“ Једна ријеч, једно згодно слово из уста тих „светих људи“, зацијело би је се дојмило дубоко, па како је простодушна и лаковјерна, могуће да би се сасвим Спаса оног вјечитог неспокојства и страха.

Него душа је у Олге свијетла, искрена и отворена, па јој је већ сама мисао послужити се неистином, била неизрециво мрска. У њој се до душе јављао глас, да се ту ради не о каквом личном користољубљу, већ о миру једне добре и Богу одане - душе, али јој је често, кадшто и сасвим без разлога, незван и нетражен доходио у памет и млади Меденић, а то је тјераше још у већу забуну. Отуда немир и она нека зебња, којом се ево, вечерас, приказала пред госпођу Тонку.

Стара је пријатељица дочека на вратима своје куће. У гласу јој дрхтало узбуђење и неко напето чекање.

— Добро си урадила, да си дошла, док сам сама. Пођимо горе да нас не затеку... Знаш ја ти сва горим...

Говорећи то узе је за руку и поведе у први кат. На степеницама и у ходнику бијаше тамно. Тонка откључа прва врата: јак мирис запахну дјевојку на улазу у тамну одају, онај особити мирис наших приморских „примаћих“ соба, пуних различитих, егзотичних ситница, од којих је свака донијела са собом и сачувала нешто даха далеке своје постојбине. Дјевојци је та соба била добро позната. Она би била могла и сада, у овој тмици, поставити руку на сваку од оних бројних „галантерија“, што их је капетан Јуре згрнуо током свог многогодишњег путовања по свим странама свијета. Било је ту разних стварчица из: Кине, Индије, Палестине... Индиских шкољака и кинеских торњића и шатуља, и палестинских крижева.

Уљегоше шутећи и лагано као авети. Гонка затвори за собом врата и тапајући опрезно допипа диван, на који се спусти без шума.

« — Олга!.. зовну тихо.