Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 89

— Ево ме — — шапну дјевојка и сједе покрај старице.

— Останимо у мраку, боље је овако.

Како је вани све већма расла ноћ, тако се је и на прозорима губио посљедњи одсјев издахнулог сутона, а с њиме се и на улици све више гасио жамор. Тихо Ри и у одаји и као препуно неког ишчекивања... чини се, да су се и саме мрачне стијене мало нагнуле, као да хоће П оне да чују. Олга прислушкаваше часком старичино дисање. До ушију јој допираше и брзи лапат њена срца и бијаше јој као да види, да осјећа сву њезину муку. И би јој неизмјерно жао старе госпође.

— Гријех је пуштати је да оволико трпи, — помисли она, — и у час сазре у њој одлука, да једном њежном неистином олакша сиротици душу и живот.

Узе јој руку у обје своје и поче говорити с прва лагано, па све живље и живље, као да се је сама уживљела у оно, што су бајаги изјавиле оне неке „свете“ душе у граду. | — Ама Олгице!.. уздрхта у старици душа ширећи се као' да се полако извија из нечега, што је тешко сапиње.

Дјевојка говораше даље истичући особито оно о неизмјерној доброти Бога, који за себе- не тражи друго осим љубави и доброте.

— А те доброте, госпа Тонка, ваше је срце препуно. Ви сте уз то и много поднијели... А Бог је милостив !

— Хвала му буди! — уздахну старица подигавши руке у мрак. Глас јој замре у једва чујном шапату, у коме се од часа до часа као у каквој молитви разабирала по која ријеч хвале и славе божје. Нешто мистично дизало се из тога мрака, тишине и_оног старичиног шапутања. А ту су мистичност продахњивали и они егзотични мириси, који канда су сада у одаји заструјали јаче. У тај се мах стара госпођа окрену дјевојци с питањем у коме се крила стрепња.

— А за њега, за Петра шта велер