Nove borbe : roman iz Istre

90 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

А како дјевојка, понешто изненађена, одмах не одговори, она додаде:

— За његову душу... јеси ли питалаг

— Јесам — одговори нешто отегнуто Олга, али јој на вријеме дође у главу права ријеч:

— Нека вас то не смућује... Његова је душа изван тога. Тако су ми они рекли...

Старица и опет рукама у вис.

— Хвала ти Боже! А хвала и теби, мајчице божја с Трсата! — топила се она од среће и топле благодарности. — Ох! душо моја, да знаш, какав су ми камен те твоје миле ријечи одвалиле са срца!

— Ви сте много трпили. Ја знам, — рече дје"војка, да некако угуши у себи осјећај невољкости и сметености, што ју је сад обузео.

— Поднијети бих могла још много, много... Није чудо: то је за душу, за моју и његову. Кад на све моје молбе није хтио да прими на себе свети ред, ја сам одмах помислила: опчинише ми га. Велим: нечистому — потари га свети криж! — иде у рачун, да одвраћа душе од Бога, па гдјегод би се јавио когод, што разрешује чине, ма како далеко био, ја бих смјеста к њему... Без трошка није ишло, али, хвала Богу! — Мишљах, само да буде у добро. Но помоћи ни отуд никакве. Све као у море со. А како ме је капелан непрестано плашио паклом и вјечним огњем, затјерао ми се у кости још већи страх, и већ мишљах — ето полуђећу. Ту се сјетих — настави тише и некако тајанствено, али ово не зна нико — сјетих се, да има доље близу Пуле, у Пероју, поп старовјерац... Пошла сам ик њему. Он молио, заклињао, па ништа —

— А поп Фране 2 -

-— Поп Фране... знаш, добар је човјек — но чини се, да његова много не важи. Он је био од увијек човјек, како се оно каже, широких рукава... За слабоће људске затвара често по једно, а ако устреба и обје очи... А то, вели капелан, да не ваља. И чујем, да није то ни бискупу некако право. Него била сам ја и у попа Франа, и све сам му исказала