Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ '91

Он, стиснуо плећима, поклимао главом — виђела сам жали ме и радо би помоћи — но... |

— Нешто вам је ипак рекао 2

— Рекао ми је: Бог је добар, Тонка... и друго ништа.

— А знате ли ви, шта је он тиме хтио да кажег2 — кликну дјевојка махом весело узбуђена.

— Знам и не знам, али како сам ти већ прије рекла, он пуно не броји, и ја нисам у њега нашла, што сам тражила. Него они твоји... они, што си их питала, мора да су свакако велики умници и божји угодници, није ли 2

— Свеци! госпођа Тонка, — рече Олга устајући. Бојала се нових питања.

— Силне главе, каноници, професориг — пита старица даље дигавши се такођер. а — Све сами одлични оци... — одврати дјевојка

и узе да се прашта,

— Хвала ти, драго дијете. ја ти не могу рећи, како ми је сада лакше, неизмјерно много лакше... говорила старица сва блажена.

Олги се учини, као да је у оном мраку примје-

тила на њеном набораном лицу траке неке чудне свјетлости. А привиди јој се, као да су у онај махи некако јаче замирисале оне кедрове кутијице, они маслинови крстови с Гетсиманског Врта, оне бројне јерусалимске крунице, благословене на Светом Гробу.. = а Госпођа је Тонка испрати до излаза. “у = Тиси мој драги анђео, — шапну јој на растанку 3 <— Сада срце у мир, госпођа Тонка, и лака вам ноћ! — махну јој дјевојка руком и оде праћена сузом и осмјехом старичине среће.

Међутим Олги се чињаше, да је мир, што га је препоручивала госпођи Тонки, одбјегао од ње саме. Какогод себи аредочавала оне своје приповијести о неким свецима у граду, увијек јој се враћала мисао да је ипак зло употребила старичину добру вјеру, а то је збуњиваше у велике. Но кад се сјети, колику је за собом оставила срећу, одобровољи се и рече: