Nove borbe : roman iz Istre

92 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

___— Главно је, да она има свој мир, са собом ћу ја већ обрачунати некако... : -

Улица се стишала. С окрајка неба, што је вирио између два реда кућа, гледале су сада звијезде некако пријазније. На махове долијеташе, Бог зна откле, лагашан вјетрић, часком би јој око сљепоочица заиграо као да ће јој нешто да шапне, а потом би замро негдје као сустао, санан смијешак. С неким спичним осмјехом, лагано и замишљено приближавала се она очинском дому. Већ је хтјела да пређе преко прага, кад се из мрака шапатом помену њезино име. Она се лецну, окрену се и затрепери као она сањива звијезда високо горе. |

Пред њом се створио он — Петар.

ХМ.

Прве су им ријечи биле обични поздрави, пуни неке слатке сметености. А какосу на њих са свих страна вребали толики мрачни прозори, она, да скрати разговор, рече: - Е

— Била сам ти у маме. И сјутра ћу доћи... А сада морам кући. У бризи сам због тате. Нешто се догађа, а ја не знам што. Можда ћеш ти знати. Заиста врло сам забринута...

Он се мало трже, али се одмах сабра и поче да је мири.

— Није ништа: политика, обичне домаће петља-_

није, баш ништа. — Причаћеш ми други пут, а сада лаку ноћ! — Зар2...

— Касно је већ, чекају ме. До виђења сјутра!

Покуша још да је задржи, али она му се измаче и у час је нестаде у тамној вежи. Часак је гледао за њом, онда се брзим кораком упути према својој кући, да може с мајком говорити о дјевојци, које му је душа препуна. Е | Мати га једва дочека... Капетан се јуре нешто дуље задржао вани, можда у читаоници, и тако су

ЊИХ двоје могли натенани да разговарају. Она му у ш = ВИСЕ, ли аи ан ма ета Ета вотка сказајта