Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 98

— Замисли: они највећи „божји људи“ у граду поручују ми, нека метнем срце у мир, јер да због оног завјета нити ће трпјети моја, а ни твоја душа... Она, мој добри: анђео, причала им је све, и како се ја Бога бојим и како му служим, па и све што сам трпила — и јесам, Бог ми је свједок! Намучила сам се ради онога мога завјета и туге и жалости аи страха. Да не би, но онај немилосрдни капелан |! Кад га угледам, мени је, као да ће се пода мном растворити земља и прогутати ме. Шта ли ми све не говори! Како ме плаши! Једна му је ријеч као огањ, друга као лед, трећа као нож, и док се коси на мене, образи му се црне, криве, а очи, Бог нас очувај!... То сам досада тајила и пред тобом и пред оцем. Бојала сам се, да не би ти... да се не би од једног гријеха излегли други. Но сада је хвала Богу и то свршено. Може капелан да се црни и криви, ипак је Бог, како су они у граду рекли, већи од њега; њему ћу се ја утицати, молити га за те и за све нас...

У први мах осјети Петар у души својој неку ве_ лику олакшицу. Он добро зна, колико се мати његова

пати, погађа какви осјећаји пуни стравичности и ужаса године и године харају у њеној души, а сви због оног његовог противљења. Сви разлози, што бе их износио, сва објашњења, примјери, досјетке, ништи није могло да ослаби оно, што се у мајчином срца једном већ укрутило. Сада сеито окренуло, а ту чудо извела је ево љубав дјевојке. Петар у велико сумњаше, да је Олга заиста наишла у граду не „свеце“, који би онако судили о мајчином завјету, на свакако њезина је ријеч дјеловала, и мајка је поо благим ударом сугестије задобила свој лијепи мирд своје ново увјерење, у коме ће се она сада утврдити против свих насртаја тврдог и загрижљивог капеланаи

Док је она заокупљена око огњишта давала одушке. свом новом расположењу, он је, гледајући кроз прозор у ноћ и мислећи с удивљењем на ову њежну гесту своје миле дјевојке, уједаред упитао себе:

— А како ће бити, кад она сазна, како си ти узвратио њеном оцу 2