Novi Antej

изишао из џибре (из комина, рекли бисмо ми овде). Морамо мало да га пошаљемо тамо!“

Још више сам то дејство осетио, откад идем међу сељаке: мислим лакше и видим боље. Са сваког путовања враћам се крцат знања и утисака. Кад год ми нешто није јасно, понављам, ја се кренем пут села, и увек дођем отуда освежен, окрепљен и учвршћен. Није чудо: тамо је вековно и хиљадугодишње искуство, савлађивање безбројних и мучних тешкоКа, и то не посебно, индивидуално, већ колективно, савлађивање без прекида и истрајно.

Нешто хоћу да вас питам. Зашто се и ви не бисте уписали у њихову школу? Имате свакога дана по неколико сељака и сељанки у својој близини. Покушајте да разговарате, овлаш, случајно, да не бисте пробудили њихову сумњу, која има лак сан! са тим забрађеним сељанкама из разних крајева. Ако успете, то ће вам бити велика наука. Јер сељанке нико не пита, и оне ништа не говоре, а највише имају да кажу. Вама ће можда рећи: жена сте, озбиљна, паметна. Ако их намамите да проговоре искрено, биће вам захвалне за сваку реч коју вам рекну. Слушајте их пажљиво, јер оне су жељне да кажу. Дајте им прилике да говоре; питајте их, разуме се, само о њиховим стварима. Ако вешто будете водили разговор, сазнаћете триста чуда. Свака од њих је мученица, свака има свој роман. Роман интересантан, заносан. —-Тај разговор није лак. У почетку нећете умети да питате, ни да слушате: и једно и друго је тешко. Али ћете се научити. Ваша економска и социолошка знања биће необично обогаћена, а много шта ће вам бити јасније. Наградиће вас још и њихов захвалан поглед, осмех и реч, и миловање њихово.

После једног великог путовања кроз Гружу, под дубоким утисцима из те дивне и тако чаробне земље, написао сам чланак „Сељанка“. Читали су га сељаци, и помало су се мрштили, и стидели се.

ЗАМАХ