O gajenju pivarskog ječma

29

уз то тражи и зрну цена повишава, нема, дакле, „лица“. Искуснији пивари купују и овако „сумњив“ јечам, јер знају да га за своје цељи могу врло добро да употребе, као и онај с лепим, здравим лицем, али му ипак обарају цену; разуме се, та околност иде у њихову корист, а земљорадник не може у том случају ништа друго, но само да слегне раменима и да пристане на цену, коју му купац понудио буде, а коју му је само на боји оборио. На послетку, мирис је поузданији знак за оцену јечма, него боја. Здрае јечам, па ма он на класу, али само на класу, и изгубио нешто од лица, без мириса је; он мирише на суву, здраву сламу; али кад јечам миришег на тоњу, које може да наступи ако је у откосу или снопу покисао, или ако је на влажно, мемљиво место сручен, па се убуђавио то је већ један недостатак, једна мана, на коју купци много полажу и „р'6бу“ одбацују, јер је у тбњавом јечму поремећена клицавост, и онда није такав јечам добар за производњу пива, пошто од њега не може да се изведе добар „ слад и . Исто тако није за производњу пива ни онај јечам, који је у снопу проклијао; ту је већ клица избила, и уољед тога је оштећен и поремећен онај главни материјал, који је за производњу слада најпотребнији, поремећена је унутарња садржина у зрну, која треба да да здраву и пуну клицу, од које се прави слад. Пивар тражи, дакле, здраво зрно, из ког he он моћи истерати што