O književnosti : sa sprovodnom rečju i dopunama za ovo izdanje

та“, „Пера Гинта“, и „Неимара Солнеса", Хауптман „„није'могао трајно прикрити оскудицу у поезији, осећању, и правим мислима, мане које су се у потпуној неразумљивости симболистичке стакларске бајке „И Пипа игра!“ попеле до неподносне мере, и које су и драму и свако здраво природно осећање угушиле““. О „Сиромаху Хајнриху" вели да „показује како Хауптман није у стању да схвати песничко и психолошко језгро једне народне бајке“. Најзад додаје да је ове године l9ll Хауптман покушао да се врати натуралистичкој драми с људима из нижих сталежа ; али да та последња његова трагикомедија ~Па' цови“ „показује само потпуни и свакојако дефинитивни пад Хауптманове драматике.“ Кох је тако прешао сва дела Хауптманова, к у прози и у стиховима („његовим нехармоничним стиховима“), и драмска и приповедна, и ниједно му није оставио. Изгледа као да хоће да му се свети за његозе успехе и „обмањивање" немачке критике, коју су превариле „предузимљиве и бесавесне ујдурме Хауптманових присталица.“ Као да је добру, зналачку критику могуће преварити! Боље је било имати више укуса у почетку, У почетку га и треба имати. Доцније, скоро увек, правда победи. Али док не преоблада правилно мишљење, обмана царује скоро неограничено, на највећу