O pogreškama u nacionalnoj propagandi. 2, Povodom knjige g. Nikole Stojanovića: La Serbie d'hier et de demain : predavanje držano u Ženevi 18. juna, 1918. godine

аи

лебања, у главним линијама, одобравали опољну политику коју су радикали водили. Ја ово кажем при свем том, што су се они, у питању наоружања наше војске, обрнули Аустрији и Немачкој и што су ми познате речи г. Љубомира Стојановића, председника прве самосталске владе, изговорене у Народној Скупштини 1906. год. Те речи беху ове: нико нас не може натерати да ратујемо, ако ми нећемо.

Правећи опструкцију у Скупштини и ометајући радикалне владе у закључењу зајмова ради преоружања војске и других хитних потреба, самосталци као да су и делом хтели показати да је сав њихов рад као опозиције био задахнут принципом израженим у наведеним. речима њихова шефа.

ж

У питању уједињења целог нашег народа у једну државу, самосталци подржавају Југословенски Одбор у његовим сепаратистичким тежњама против гледиште српске владе, која је остала на терену Крфске Декларације. И ако та Декларација беше плод општег споразума између српске владе и свих парламентарних група с једне стране, и Југословенског Одбора с друге стране, самосталци и Југословенски Одбор, под разним утицајима и са различитих разлога, накнадно се одрекоше. принципа изложених у тој Декларацији.

ж

Ето, то су вам самосталци, обележени у најкраћим потезима. Они су већ постали смешни својом тежњом да оборе радикале и Пашића, али не и политику, коју Џашић и радикали воде. У томе су они ишли тако далеко да, се нису ни освртали на штетне последице до ко-