Od života do civilizacije

СКУЧЕНИ ДОМАШАЈ БИОЛОШКЕ ХАРМОНИЈЕ 91

лином, већ ни у уским границама јединке он није спроведен до краја. Жив организам је, у датом тренутку, складна целина којој нема равна у природи; али живот тог организма узет у целини нема више те изузетне одлике. Зачетак организма, његов развој, све се то остварује утврђеним редом, развија се као остварење некога плана и пример је оне чудесне механике живота. Али крај живога бића, смрт, сасвим је друге природе. Ту више нема ни плана ни некога склада. Смрт није једна од тачака онога програма који се онако дивно развија у постанку живога бића, већ је последица исцрпености програма. Она није последњи члан оне хармоније која је била у зачетку живога бића, већ престанак, слом, распад те хармоније, нешто што настаје из недостатака онога што је сачињавало живот. Живот јединке указује се хармонијом којој није замишљен хармоничан крај. Док су зачетак и развој живога бића тачно одређени и предвиђени, његов крај је остављен случају. Постајемо сви на исти начин, а умиремо на стотине разних начина. Смрт је у великој већини случајева последица оног отсуства стварнога склада у живоме свету као ценили, о коме смо горе говорили. Склад живе јединке, тако доследно и савршено изведен, пада жртвом отсуства сваке такве особине у живоме свету. Наш „биолошки геније“ не само да није био далековид да би могао обухватити у својим нанастојањима целокупни органски свет, већ ни у границама јединке није могао хармонију извести у затвореноме кругу. Она остаје на по пута. Ње-