Omer i Merima : tragedija u pet činova

29

И онај звонки умиљати глас _ Не одаје јој душу циганску. Извјештачено сад ми изгледа. И Та уходица! Хат. Нека. ако ће. Не рекох њојзи ништа на жао, Па баш и да сам И. Е Циганка је, да: Примитак, дочек — иде према њој. Хат. Што рече, може бити истина, | Ал' вије тако важно за мене, К'о то што рече моме Омеру, Да женити га треба. И. Треба, да, По мишљењу већ њеном, сигурно. Ал ни наше јој није противно. (Уозбиљи се, опомињући) Ал, сестро мала, пази, чувај се, У срећи својој не заборави На душу своју. Њу ми сачувај Да охолост јој мах не преузме. Х (слијеже раменима). Говори јасније. И. Говорићу. (Шериф долази из врта)

ПЕТА ПОЈАВА.

Пређашње и Шериф.

Хат. Од побре идеш» | Ш. Идем. Журим се,

Застах дуго. Караће ме, знам. Хат (ђулсами). Са тетом иди горе. Сад ђу ја,

Да момче ово само испратим, (Прати Шерифа до врата десно) Ђ. Пожури, мајко. (Оде с Имишом у кућу) Жат — (звањима). Спора мајка ти.